U Kraljevu je danas obeležen Dan sećanja na tragične događaje iz oktobra 1941. godine. Te sumorne jeseni, od 15. do 20. oktobra, nemački Vermaht izvršio je jedan od najmračnijih zločina, streljavši 2.255 nevinih duša, većinom Kraljevčana – radnika Fabrike vagona, Fabrike aviona i tadašnje Državne železničke radionice. Njihove porodice i potomci nikada nisu zaboravili, a ovaj dan ih podseća na težinu tog bola koji i dalje odjekuje kroz generacije.

Nakon komemorativne sednice Skupštine grada, državni zvaničnici, gradski funkcioneri i potomci stradalih okupili su se u Memorijalnom centru „14. oktobar“, gde su vence položili s dubokim poštovanjem, predajući sećanje na svoje pretke vremenu koje nikada ne bi smelo da ih izbriše.

Jedna od onih koja danas stoji pred ovim svetim mestom jeste i Jelena Kučević, rođena Usiljanin. Tiho i sa suzom u oku, prisetila se svog dede, Svetislava Usiljanina, čije ime i priča žive u porodičnom sećanju, iako je tačan datum njegovog streljanja ostao nepoznat. Tog mračnog oktobra 1941. godine, mnoge kraljevačke porodice ostale su bez svojih očeva, sinova i braće, ali priče o njima nastavljaju da žive, čuvane od zaborava.

-Moj deda je bio poljoprivrednik, i tog dana su ga odveli iz kuće zajedno sa svojim sinom, mojim ocem, koji je tada imao deset godina. Oca su pustili, ali dedu su odveli u fabriku aviona, gde su bili i ostali zatočeni. Nisu znali šta će se desiti, mislili su da će biti pušteni – sa tugom se seća priče svog oca gospođa Kučević.

Više od sedam decenija, Andrija Runtić dolazi na grob svog oca, Ivana Runtića, streljanog u oktobru 1941. godine. Nikada nije imao priliku da upozna oca, jer je rođen dva meseca nakon što su ga nemačke trupe ubile. Ipak, sećanje na njega živi kroz priče koje su mu ispričali oni koji su ga poznavali.

-Stanovali smo u železničkoj koloniji, i pričala mi je komšinica sve detalje, možda bolje nego moja mati. Ta komšinica je bila bliska prijateljica sa jednim nemačkim oficirom i od nje smo do detalja čuli šta se dogodilo. Moj otac je radio na železnici, i kada je završio smenu, došao je kući. Nedugo potom, jedan Nemac je došao po njega i rekao mu da pođe na razgovor. Komšinica je znala šta se dešava i zvala ga je da se vrati, ali on je nije poslušao. Otišao je i nikada se više nije vratio – ispričao nam je Andrija.

Andrija je imao samo dve godine kada se sa majkom i starijim bratom preselio u Srem, ali nikada nije prestao da posećuje očev grob. Slike koje je kao dečak video na groblju ostale su mu urezane u sećanje za ceo život.

-Prvih godina, na ulazu u groblje bile su dve humke sa drvenim krstačama. U njima su bila sahranjena dvojica koji su pokušali da pobegnu. Kad je bilo streljanje, bili su ranjeni i pravili su se mrtvi. Kad je pao mrak i sve bilo gotovo, oni su pokušali da pobegnu. Nažalost, Nemci su ih primetili i ubili baš na tom mestu. Kada su kasnije rekonstruisali groblje, video sam uniforme železničara i odela drugih ljudi kako vire iz zemlje. To su slike sa kojima treba živeti – zaključio je gospodin Runtić.

Sa setom se seća i godina iz vremena SFRJ, kada je, kako kaže, ceremonija obeležavanja ovog dana bila mnogo svečanija. Na kraju razgovora, postavio nam je jedno pitanje koje je godinama mučilo njega i njegove komšije koje su preživele streljanje, a koje i danas zvuči kao tihi prkos:

„Kako je moguće da je tada streljano više od dve hiljade ljudi, a bilo je svega stotinak Nemaca?“