Istorijski pregled: trijumf nad fašizmom 1945.
Deveti maj obeležava se kao Dan pobede nad fašizmom, dan kada je 1945. kapitulacijom nacističke Nemačke okončan Drugi svetski rat u Evropi. Ovaj istorijski događaj označio je kraj šestogodišnjeg globalnog sukoba koji je odneo više od 70 miliona života. Među žrtvama je bilo oko 6 miliona Jevreja sistematski ubijenih u Holokaustu, što oslikava razmere zločina nacističkog režima. Pobeda nad fašističkim silama (Nemačkom, Italijom i njihovim saveznicima) nije bila samo vojni trijumf, već i pobeda humanizma i slobode nad ideologijom mržnje. Saveznici su, uprkos različitim ideologijama, udružili snage protiv zajedničkog neprijatelja, čineći da dotad nezamisliv savez kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka postane moguć u ime poraza fašizma. Toga maja 1945, svet je kolektivno odahnuo – okončana je najkrvavija epoha čovečanstva i načinjeni prvi koraci ka miru i obnovi.
Značaj pobede teško je preceniti. Fašistički režimi poraženi su i time je sprečeno dalje sprovođenje njihovog plana istrebljenja i porobljavanja čitavih naroda. Evropa je bila oslobođena od terora koncentracionih logora i policijske države, a ideja „nikad više“ postala je moralni imperativ budućih generacija. Na temeljima ove pobede, osnovane su međunarodne institucije poput Ujedinjenih nacija, kako bi se očuvao mir i prevenirali novi sukobi sličnih razmera. Ipak, već tada se shvatilo da je trijumf nad fašizmom skupo plaćen – gradovi su u ruševinama, privrede razorene, a čitave porodice zbrisane. Radost zbog mira bila je pomešana sa tugom za žrtvama i svešću da se tako nešto više ne sme ponoviti.
Posleratni paradoksi: gde je fašizam (ne)poražen
Iako je 1945. fašizam vojno poražen, mir nakon rata doneo je nove izazove. Odmah po završetku ratnih sukoba usledio je Hladni rat između bivših saveznika, što je značajno uticalo na sprovođenje pravde. Samo relativno mali broj nacističkih zločinaca izveden je pred lice pravde, dok su mnogi izbegli kaznu – neki bežeći u Južnu Ameriku, a drugi ostajući u Evropi i čak nastavljajući život u svojim zajednicama. Hladnoratovska podela sveta značila je da su i Zapad i Istok ponekad žmurili na stare fašiste kada im je to odgovaralo u ideološkom sukobu Istok-Zapad. Istoričar Rade Ristanović primećuje da su ideali onih koji su se borili za slobodu često iznevereni – preživeli logoraši vraćali su se kućama i nalazili da im imovina nije vraćena, a mnogi visokopozicionirani nacisti, kolaboracionisti i ratni profiteri ostali su nekažnjeni.
Paradoksalno, dok je fašizam iskorenjen u Nemačkoj i Italiji, u nekim delovima sveta totalitarizam je nastavio da živi u drugim oblicima. Španija je, na primer, ostala pod autoritarnom vladavinom generala Fransiska Franka sve do 1975. – tri decenije nakon završetka Drugog svetskog rata. Sličan slučaj je bio i u Portugaliji, gde je diktatura Salazara potrajala do 1974. Fašističke i ultranacionalističke ideje time nisu u potpunosti iščezle: preobukle su se u druge režime ili tiho preživele na marginama društva. U Istočnoj Evropi, nacističku okupaciju zamenile su komunističke diktature – ideološki suprotne fašizmu, ali i same često represivne i kultu ličnosti sklone. Mnogi narodi koji su se nadali slobodi nakon pobede 1945. našli su se pod novim vidovima neslobode, što pokazuje da pobeda u ratu nije automatski značila i ostvarenje svih ideala za koje se ratovalo.
Posleratni svet tako je dobio pomešanu zaostavštinu: jedno zlo je pobeđeno, ali borba za pravedno društvo nastavila se drugim sredstvima. U godinama koje su usledile, koncepti poput tranzicione pravde i denacifikacije sprovedeni su delimično. Dok su u Zapadnoj Nemačkoj i nekim zemljama izvršeni napori da se iskorenje ostaci nacizma iz društva, u drugim sredinama usledila je politika “zaborava” – ćutanja o zločinima, radi očuvanja prividnog jedinstva (kao što je Španija usvojila “pakt zaborava” posle Frankove smrti, opraštajući zločine diktature radi nacionalnog pomirenja). Takvi kompromisi omogućili su pojedinim idejama fašizma da prežive ispod radara. Istovremeno, svet je u narednim decenijama svedočio novim konfliktima i genocidima – od Kambodže, preko Ruande, do Bosne – koji su pokazali da ničija krilatica “nikad više” nije zagarantovana. Iako ti sukobi nisu bili identični fašizmu iz 1930-ih, brutalnost masovnih zločina nad civilima podsećala je na najmračnije stranice Drugog svetskog rata.
Savremeni izazovi: autoritarizam i ekstremni nacionalizam
Današnje generacije s pravom se pitaju – da li je fašizam zaista zauvek poražen? Osam decenija kasnije, svet se promenio, ali klice ideologija netolerancije i dalje postoje. Naravno, današnje društveno-političke pojave nisu isto što i istorijski fašizam iz doba Musolinija i Hitlera. Međutim, određeni elementi opasno podsećaju na njega, iako u izmenjenim okolnostima. Ti elementi se ispoljavaju kroz različite forme širom sveta i mogu se sagledati kroz nekoliko pojava:
Autoritarna vlast – U brojnim zemljama jačaju režimi koji guše demokratiju: slobodni izbori, nezavisno sudstvo i mediji nalaze se pod pritiskom. Bilo da je reč o formalno komunističkim državama poput Severne Koreje, teokratskim režimima ili autokratijama sa nacionalističkom retorikom, zajedničko im je da koncentrišu moć u rukama jednog vođe ili partije i ne trpe opoziciju. Primetno je i da neki izabrani lideri u nominalno demokratskim sistemima pokazuju sklonost ka autoritarnosti – menjaju ustave radi duže vladavine, zloupotrebljavaju institucije i ograničavaju građanske slobode na način koji budi sećanja na prve korake totalitarnih pokreta.
Ekstremni nacionalizam – Preterani, isključivi patriotizam, praćen netrpeljivošću prema drugim nacijama ili etničkim grupama, ponovo dobija zamah. Retorika koja jednu naciju proglašava superiornom i krivi manjine ili strance za unutrašnje probleme opasno je bliska idejama koje su bile osnova fašističkih pokreta. Danas to vidimo u porastu antimigrantske politike, ksenofobije i etničkih tenzija u raznim delovima sveta. Na primer, talas migracija u Evropu poslednjih godina izbegao je humanitarnu katastrofu, ali je zauzvrat podstakao rast desničarskih pokreta koji strance vide kao pretnju i otvoreno propagiraju netoleranciju.
Kult vođe – Obožavanje i nekritičko sleđenje “jakog lidera” jedan je od prepoznatljivih znakova fašističkih režima nekad, a prisutan je i sada u pojedinim državama. U Severnoj Koreji je kult ličnosti doveden do krajnjih granica – vođa se slavi gotovo kao božanstvo, što prevazilazi i nekadašnje diktature. U drugim zemljama, lideri grade imidž nepogrešivih zaštitnika naroda, oko sebe okupljaju pokrete koji im prisežu lojalnost, a kritičare nazivaju izdajnicima. Takav mesijanski stil vladavine videli smo i tokom 20. veka (Hitler, Musolini, ali i drugi totalitarni vođe), a danas ga u blažem obliku prepoznajemo u vođama koji podstiču ličnu harizmu iznad institucija. Opasnost kulta ličnosti je u tome što se institucije i zakoni podređuju volji jednog čoveka, čime se ruše temelji pravne države.
Nasilje nad manjinama – Fašizam je počivao na politici neprijateljstva prema određenim grupama (Jevrejima, Romima, Slovenačkom i dr.), što je kulminiralo genocidom. Danas, iako ne postoje državni programi istrebljenja tih razmera, mržnja prema manjinama i dalje izbija u različitim oblicima. Od antisemitskih ispada i napada na sinagoge, preko islamofobije, do proganjanja verskih i etničkih manjina – svet se i dalje suočava sa zločinima iz mržnje. U nekim zemljama manjine su mete državne represije (npr. progon Rohindža muslimana u Mjanmaru), dok se u drugim susrećemo sa nasiljem koje sprovode ekstremističke grupe ili pojedinci (npr. napadi na migrante, LGBT populaciju ili druge ranjive zajednice). Ujedinjene nacije upozoravaju da je nasilni krajnje desničarski ekstremizam u porastu i da neke države članice smatraju da je to najbrže rastuća bezbednosna pretnja današnjice.
Važno je naglasiti da iako ove pojave podsjećaju na fašizam, one nisu istovetne istorijskim fašističkim režimima. Savremeni autoritarni ili ultradesničarski pokreti nemaju nužno uniforme, simbole svastike ili otvorene proklamacije rasne superiornosti kao nekad, niti vode globalni osvajalački rat. Mnogi deluju unutar okvira formalno demokratskih poretka, koristeći izbore i medije za propagandu, ili se pozivaju na religiju i tradiciju umesto na rasu kao osnov ideologije. Ipak, suština problema ostaje slična – negacija osnovnih ljudskih prava i jednakosti, stvaranje žrtvenih jaraca od čitavih grupa ljudi, te spremnost da se nasiljem ili represijom nametne volja jedne većine (ili vođe) manjini. Istorija nas uči da takvi trendovi, ako se ne zaustave na vreme, mogu urušiti demokratska društva i dovesti do katastrofalnih posledica. Zato se mnogi analitičari slažu da borba protiv fašizma nije okončana 1945. godine – naprotiv, nastavlja se u novim oblicima i danas.
Globalni i evropski pogled: u senci novih ekstremizama
Na globalnom nivou, posle decenija optimizma da liberalna demokratija nema alternativu, suočeni smo sa oporom realnošću – autoritarne ideje i krajnje desničarski pokreti ne samo da postoje, već u pojedinim mestima jačaju. Evropa, kolijevka i fašizma i antifašizma, danas se suočava sa porastom nacionalizma i desnog populizma koji testiraju posleratni konsenzus. Istoričari primećuju da je krajnja desnica trenutno snažnija nego ikada od 1945. naovamo. U više evropskih zemalja, stranke krajnje desnice ili nacionalističke populističke partije osvojile su značajan udeo vlasti – od Italije i Mađarske, do Poljske, Finske i Švedske. U čak šest članica Evropske unije, vladajuće koalicije uključuju hardlajn desničarske partije, što je nezamislivo bilo pre samo par decenija. Ovaj trend izaziva zabrinutost da se evropske vrednosti tolerancije i demokratije, građene u posleratnom periodu, nalaze pod pritiskom.
Fenomen evropske krajnje desnice manifestuje se kroz antiimigrantsku politiku, evroskepticizam, naglašavanje „tradicionalnih vrednosti“ i, ponekad, rehabilitaciju kontroverznih istorijskih ličnosti. Tako se u nekim društvima beleži porast revizionizma – umanjivanja ili relativizacije zločina fašizma. U Italiji, retorika Benita Musolinija povremeno se reinterpretira; u Hrvatskoj se vode debate o nasleđu ustaškog režima; u nekim krugovima u Srbiji i dalje se raspravlja o ulozi kvislinških formacija iz Drugog svetskog rata. Istorijski revizionizam i nepažljivo baratanje pojmom “fašizam” mogu otupiti naše razumevanje te pojave, upozoravaju stručnjaci. Kada se etiketom “fašista” olako proglašava bilo koji politički protivnik, postoji rizik da se zaboravi prava težina tog pojma i da se ne primeti kada se njegove autentične odlike doista pojave. S druge strane, kada se stvarni ekstremisti perfidno predstavljaju kao “patriote” ili “čuvari tradicije”, društvo može zakasniti u prepoznavanju pretnje.
Evropa danas balansira između sećanja na ratnu prošlost i izazova sadašnjosti. Mnogi građani i dalje svake godine 9. maja odaju počast precima koji su se borili protiv fašizma, dok istovremeno na političkoj sceni jačaju stranke koje dovode u pitanje neka od ključnih načela liberalne demokratije nastale posle 1945. Ovaj ideološki raskorak postao je očigledan tokom poslednjih kriza – migrantske krize, ekonomske nejednakosti, pa i pandemije – kada su jednostavna, tvrda rešenja postala privlačna delu javnosti. S tim u vezi, stručnjaci upozoravaju da uspomenu na pobedu nad fašizmom ne smemo smatrati zauvek završenom pričom. Naprotiv, ona je stalna opomena da mir, tolerancija i demokratske vrednosti zahtevaju neprekidnu posvećenost.
Srbija i Balkan: između antifašizma i nacionalizma
Srbija i region Balkana imaju poseban odnos prema nasleđu Drugog svetskog rata i pojmu fašizma. Narodi ovih prostora dali su ogroman doprinos pobedi nad fašizmom – Jugoslavija je imala snažan partizanski pokret otpora koji je 1945. izašao kao pobednik i svrstao se uz saveznike. Antifašizam je decenijama bio centralni stub identiteta posleratne Jugoslavije. I danas se u Srbiji 9. maj obeležava polaganjem venaca i sećanjem na žrtve i heroje koji su pali u borbi protiv nacizma. Međutim, istorijska slojevitost Balkana znači da pobeda 1945. nije uklonila sve ideološke podele. Nakon rata, komunistička vlast u Jugoslaviji ugušila je svaki politički pluralizam – to je garantovalo da fašizam neće oživeti, ali je ujedno značilo i odsustvo demokratije. Antifašizam je, na neki način, postao državna dogma, ali bez demokratskih sloboda koje bi omogućile otvorenu debatu o svim aspektima rata. To je ostavilo prostora da se, nakon sloma komunizma krajem ’80-ih, stare nacionalne tenzije vrate u javni diskurs, ponekad i sa osvetničkim žarom.
Tragični raspad Jugoslavije 1990-ih godina pokazao je kako se ideje nalik fašizmu mogu ponovo pojaviti u novom ruhu. Ekstremni nacionalizmi svih strana doveli su do ratova u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, uz stravične zločine nad civilima. Termin “etničko čišćenje” ušao je u savremeni rečnik upravo na Balkanu – masovna proterivanja i ubistva podsetila su svet na zločine iz Drugog svetskog rata, iako su nastala u drugačijem istorijskom i političkom kontekstu.
Srebrenica, gde su u julu 1995. godine pripadnici Vojske Republike Srpske ubili više od 8.000 bošnjačkih muškaraca, ostaje jedno od najtragičnijih poglavlja ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Taj zločin su međunarodni sudovi (poput Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda pravde) kvalifikovali kao genocid, što je izazvalo različita tumačenja i reagovanja u regionu. U Srbiji ta kvalifikacija nije prihvaćena kao zvaničan politički stav, što i dalje predstavlja izvor neslaganja i rasprava unutar društva i sa susednim državama.
Bez obzira na pravnu klasifikaciju, suština tragedije je jasna – ubistvo hiljada ljudi zbog njihove etničke pripadnosti, pred očima međunarodne zajednice. Taj zločin, kao i mnogi drugi na svim stranama tokom ratova devedesetih, podseća koliko brzo ideje isključivosti mogu da dovedu do humanitarne katastrofe. Ožiljci tog perioda i danas su prisutni u regionu, a pomirenje ostaje izazov koji zahteva iskren dijalog, priznanje patnje svih žrtava i čuvanje sećanja kako se takvi zločini više nikada ne bi ponovili.
Danas, zemlje bivše Jugoslavije zvanično baštine antifašističku tradiciju, ali paralelno se odvijaju procesi revizionizma i jačanja desničarskog ekstremizma. U Srbiji su aktivne ultradesničarske grupe koje otvoreno propagiraju ksenofobiju, homofobiju i nacionalnu netrpeljivost. Nerijetko se pozivaju na četničku ideologiju iz Drugog svetskog rata ili na ruski ultranacionalizam, predstavljajući sebe kao patriote. Poslednjih godina zabeleženi su i slučajevi nasilja ovih grupa – posebno u Vojvodini, gde je Novi Sad postao poprište incidenata ultradesničarskog nasilja. Takođe, primećeno je da ekstremni desničari u Srbiji imaju veze sa sličnim pokretima u Evropi (posebno u Rusiji, Italiji i Mađarskoj), što ukazuje na transnacionalnu mrežu ideja. Zabrinjava i to što su takve grupacije ponekad relativno prisutne u javnosti – njihovi predstavnici gostuju na gledanim TV emisijama, propagirajući svoje stavove, a retorika mržnje se širi društvenim mrežama. Kritičari upozoravaju da vlasti često blagonaklono gledaju na delovanje ovih pokreta, ili ih čak koriste kao neformalni pritisak na neistomišljenike. Na primer, desničarske organizacije su mobilisane da protestuju protiv kulturnih manifestacija koje promovišu pomirenje (poput festivala srpsko-albanskog prijateljstva), čime se vrši pritisak i ograničava prostor za dijalog.
U drugim zemljama regiona situacija je slična: u Bosni i Hercegovini politički lideri često pribegavaju zapaljivoj nacionalističkoj retorici, održavajući etničke podele; u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji tenzije između zajednica se politizuju; u Hrvatskoj se povremeno raspravlja o ustaškim simbolima u javnosti. Sve ovo ukazuje da su ideje isključivosti i netolerancije i dalje prisutne i da ih valja ozbiljno shvatiti. Ipak, važno je reći da, uprkos ovim negativnim pojavama, većinski deo društava na Balkanu ne želi povratak u sukobe i autokratiju. Civilno društvo, nezavisni mediji i pojedini političari i dalje promovišu antifašističke vrednosti – sećanje na zajedničku borbu protiv nacizma, poštovanje prava manjina i okretanje budućnosti u kojoj različitosti nisu povod za mržnju.
Nikad završena borba: pouke Dana pobede
Dan pobede nad fašizmom, 9. maj, nije samo datum iz prošlosti – on je trajno podsećanje na cenu slobode i važnost otpora tiraniji. Istorijski značaj ovog dana ogleda se u tome što je svet tada jednoglasno rekao “ne” fašizmu i svemu što on predstavlja. Međutim, tok istorije nas uči da bitka protiv fašizma nije jednokratni događaj, već stalni proces. „Fašizam 1945. nije naprosto nestao – bio je nadjačan, nadmudren i nadsvetovan solidarnošću slobodarskog sveta“, podseća grčki ekonomista Janis Varufakis. Ta misao jasno govori: pobeda je ostvarena zajedničkim naporom i vizijom boljeg sveta, i samo se na taj način svaka nova pojava tog zla može poraziti.
Osamdeset godina kasnije, možemo se zapitati koliko smo verni tom idealu. Da li smo kao društva iskoristili mir da izgradimo pravedan poredak u kojem nema mesta ideologijama mržnje? Ili smo dopustili da nas zaborav uspava, pa se stare pretnje vraćaju u novim oblicima? Odgovor je negde na sredini. Svet nakon 1945. izbegao je svetski rat sličnih razmera, Ujedinjene nacije i evropske integracije doneli su period neslućenog progresa i saradnje, a sećanje na fašističke zločine ugrađeno je u temelje mnogih država kroz zakone o ljudskim pravima i edukaciju mladih. Ipak, mir i sloboda nikada nisu dati zauvek – svaka generacija iznova mora da potvrdi te vrednosti. Današnji obeležavanje Dana pobede ima smisla samo ako nas podstakne na promišljanje: šta mi možemo učiniti da očuvamo tekovine antifašizma?
U vremenu kada se i dalje čuju glasovi mržnje i netolerancije, najbolja počast herojima 1945. godine jeste da ne ostanemo nijemi posmatrači pred nepravdom. To znači suprotstaviti se neonacističkim grafitima u našem komšiluku, progovoriti protiv diskriminacije na radnom mestu, odbaciti govor mržnje na internetu. Dan pobede nad fašizmom nas uči da je zlo moguće poraziti samo kada su dobri ljudi ujedinjeni, hrabri i istrajni. Ta lekcija ostaje jednako relevantna i danas.
Za kraj, vredi se podsetiti parole iz vremena borbe protiv fašizma: „No pasaran!“ – Neće proći. Ova poruka odjekuje i posle osam decenija, kao zavet da ćemo se suprotstaviti svakom novom pokušaju da se ožive ideologije koje dele i uništavaju čovečanstvo. Nikada više fašizam – reči su koje 9. maja dobijaju poseban smisao, opominjući nas da sloboda, mir i ljudsko dostojanstvo ostaju vrednosti za koje se vredi boriti, svakoga dana.
Podeljeni datumi, podeljena sećanja: simbolika odvojenog obeležavanja Dana pobede
Iako je 9. maj međunarodno priznat kao Dan pobede nad fašizmom u Evropi, u nekim državama se ovaj datum obeležava drugačije — Rusija na primer slavi 9. maj kao Dan pobede, dok se u većem delu zapadne Evrope komemoracije održavaju 8. maja. Ova razlika proističe iz vremenskih zona i trenutka kada je nacistička Nemačka potpisala kapitulaciju — kasno uveče 8. maja 1945. po srednjoevropskom vremenu, ali već 9. maja po moskovskom.
Ipak, iza ove tehničke razlike stoji dublji politički i simbolički jaz. Obeležavanje Dana pobede postalo je više od prisećanja na kraj rata — pretvorilo se u politički narativ, u kojem svaka država oblikuje sopstveno tumačenje istorije. U nekim delovima sveta 9. maj je dan sećanja na stradanja i otpor, dok je u drugim — naročito u postsovjetskim državama — pretvoren u manifestaciju moći i državnog ponosa, uz vojne parade, simboliku i poruke koje često imaju malo veze sa izvornim antifašističkim duhom.
📚 Korišćena literatura i izvori
Međunarodni institut za ratnu istoriju (IWM) – Arhivski materijali o završetku Drugog svetskog rata
Ujedinjene nacije (UN) – Osnivačka dokumenta i poratna misija
Yad Vashem – Svetski centar sećanja na Holokaust
Muzej Jugoslavije – Zbirka i digitalni arhiv Narodnooslobodilačke borbe
United States Holocaust Memorial Museum (USHMM) – Istorija nacizma i Holokausta
Rade Ristanović, istoričar – Intervjui i javni nastupi o fašizmu i antifašizmu u regionu
BBC History – The legacy of fascism in modern Europe
Amnesty International i Ujedinjene nacije – Izveštaji o savremenom ekstremizmu i kršenju ljudskih prava
European Union Agency for Fundamental Rights (FRA) – Izveštaji o antisemitizmu i zločinima iz mržnje
DiEM25 – Tekstovi i govori Janisa Varufakisa o savremenom antifašizmu
Deutsche Welle (DW) – Analize o simbolici Dana pobede u Rusiji i Evropi
Memorial Russia – Istorijski pregled denacifikacije i vojnih parada u Moskvi
Bundesarchiv, Nemačka – Arhivske fotografije Hitlera i Musolinija
Biblioteca Nacional de España – Dokumentacija iz Španskog građanskog rata i istorija slogana „¡No pasarán!“
Arhivska fotografija: „Raising the flag over the Reichstag“ – Autor: Jevgenij Haldej, 1945. (javna domena)