Jedan otac obećao je mrtvom sinu istinu i pravdu. Milomir Milivojević (25) preminuo je jula 2017. godine od povreda zadobijenih u eksploziji u pogonu fabrike namenske industrije „Milan Blagojević“ iz Lučana. Njegov otac Milovan na sudu je taržio utvrđivanje krivice odgovornih rukovodilaca fabrike i nije dobio zadovoljenje. „Neka im Bog sudi, jer ovde, u ovoj državi, sa ovim režimom, pravde nema, istine nema“, reći će otac. Ostala mu je borba za glas u javnosti i nada u podršku društvene zajednice.
Jedna neformalna zajednica pozorišnih radnika i radnica, pod nazivom „Korektiv“, rešila je da dâ doprinos očevom obećanju, i u javnom prostoru, u formi pozorišnog dosijea, onemogući zaborav na kobna zbivanja, nemar odgovornih i Milovanovu tegobnu borbu za pravdu. Otuda je skupina društveno odgovornih i empatijom vođenih, a nepravdom potresenih glumaca stvorila predstavu „Rad naš namenski“, koja obrađuje tragediju porodice Milivojević, ali i represiju koju trpi pojedinac u okruženju sklonom ucenjivanju, pretnjama, razaranju institucija, samovolji moćnika i izdaji poverenja. Pri svemu tome, ovo je i priča o jednoj fabrici čiji finalni proizvod, gde god u svetu bio isporučen, donosi smrt.
Glumci „Rada našeg namenskog“ na scenu stupaju u miru, bez suvišnih afekata, dokumentaristički izvodeći forenziku tragedije u Lučanima, sudbine svedoka kojima se preti, patnju članova porodice, sirovu osionost moćnika – od direktora fabrike do predsednika države, kao i diktiranu arbitrarnost pravosuđa i razočaravajuću potkupljivost i prevrtljivost ljudskih bića. Uz sve to, kratkim pasažima upućuju nas i u istorijat fabrike, one koja i sama „progovara“ na sceni, svedočeći da je svojim postojanjem bila „više grob nego kolevka“. U svim tim detaljima, iz scene u scenu, dramaturški se, nabrajanjem podataka i suočavanjem sa licima antagonista priče, susrećemo sa bujanjem teskobe dok smrt raste, a kod gledalaca javlja opravdani gnev.
Lice Radoša Milovanovića, višedecenijskog direktora fabrike, uveliko je i slika odnosa moći unutar srpskog društva. Autoritarnost, samovolja, želja za dominacijom, pohlepa i golo silništvo, koji se iščitavaju iz njegove pojave, svoju podršku imaju u sistemu uspostavljenom za zaštitu upravo takvih, ali ne i od takvih. Kult vođe, baš kao u Srbiji, i u jednoj maloj sredini, Lučanima, traži svoje podanike i proizvodi žrtve. Na to nas upozoravaju i glumci, kada na scenu „izvode“ direktora koji je i „otac koji daje hleb“ svim radnicima i „spasitelj“ zahvaljujući kome fabrika opstaje. Predstava nam potpuno jasno raskriva iracionalno pretvaranje lika moćnika u totem, čije je odluke i reči dovoditi u pitanje postalo tabu. Pristajanje na tako nešto zapravo je podrška preispoljnoj oholosti, koja čak i posle smrti moćnika pritiska sredinu u kojoj je živeo. Tako su životi radnika postali nebitni, dok su imena rukovodilaca sakralizovana, pa i nekadašnja Radnička ulica u Lučanima sada nosi ime Radoša Milovanovića. Licemerje, nasilje i perverzija stvarnosti postali su zvanična stvarnost.
Milovan Milivojević je na kraju sudskog procesa izjavio da su mu optuženi sina „ubili svojom neodgovornošću, bahatošću i nepoštovanjem propisa“, kao i da za prethodne nesreće „nikad niko nije odgovarao, uvek se zataškavalo, pokrivalo, uvek su mrtvi bili krivi“, jer je odgovorne štitila moć. Međutim, gde postoji moć postoji i otpor, pa tako roditeljska ljubav i tuga, kao i angažovani delovi javnosti jesu suprotnost bahatoj samovolji moćnika. Predstava „Rad naš namenski“ stoga jeste jedan oblik otpora vladajućim odnosima moći u srpskom društvu i doprinos njihovom preoblikovanju. Priča porodice Milivojević i prikaz domaćih prilika sada na još jedan, umetnički prezentovan način postaju interes javnosti koja saosećanjem ima dužnost poštovanja života i odbijanja da bude pokorna.
