Prošlo je skoro dve godine od tragedije u Novom Sadu i prvih studentskih blokada koje su pokrenule talas protesta širom Srbije. Taj talas je zahvatio i naše Kraljevo, još od prvog dana. A protesti, oni traju do dan danas dok građani čekaju konačan rasplet. Kakav će taj rasplet biti, zavisi isključivo od nas — od našeg angažovanja, spremnosti i sposobnosti da reagujemo, ali pre svega od naše zrelosti da sarađujemo.
Kraljevo je zaista specifičan grad i pravi primer otpora za celu zemlju. Grad u kome dve autentične grupe građana godinama čine okosnicu opozicionog delovanja i predvode beskompromisnu borbu protiv ovog režima. Ali ne bi bilo pošteno ako bismo potcenili ili zaboravili i druge opozicione aktere i njihove aktiviste koji se godinama bore protiv derivata i reciklata ovog režima. Svako na svoj način.
Kraljevo je zapljusnula velika kiša koju smo čekali i dočekali. Građani su dobili “studentski” vetar u leđa i kapljice kiše u lice i izašli na ulice. Nakon svake kiše, i dalje ostaju stara, duboko ukorenjena stabla opozicije. Ali, niču i neke nove mladice koje moramo negovati i čuvati, da izrastu. Naravno, posle kiše niknu i pečurke od kojih su neke, nažalost, otrovne. Uz dužno poštovanje prema svim akterima opozicije, starim i novim, većim i manjim, građani autoritet prepoznaju u onima koji imaju iskustvo, kvalitet i kredibilitet odnosno kontinuitet svega navedenog. Neki su studente podržali direktno, neki indirektno, ali stručnost i vernost zajedničkom cilju ostaju jedina merna jedinica.
A poverenje, pitate se? Poverenje se gradi dugo. Novi akteri — često iz naivnosti ili nedovoljne provere — znaju biti podložni ubacivanju štetnih elemenata. Tu dolazimo do prvog problema. Mašinerija razdora i zamke režima.
Setimo se da je, u trenucima najveće političke krize, kraljevačka opozicija pokazala veliku solidarnost. Okupljeni oko ciljeva koje su postavili studenti, akteri su tražili ono što ih spaja, a ne ono što ih razdvaja. Ljudi su stali rame uz rame — ne kao partijski vojnici, već kao komšije i saborci. Kada postoji takvo poverenje, dogovor je lak, građani prate, akcije su brze, a sloboda postaje opipljiva.
Bila nam je na dohvat ruke. Pa ipak, izmakla je. Zašto?
Zato što naša sloga predstavlja najveću pretnju po vlast. Režim otuda ne bira sredstva da tu slogu slomi. Dok svoje pristalice i saveznike mobilišu milom ili silom, među nas seju seme razdora. Ubacuju ljude i ideje čiji je jedini zadatak dezintegracija, dehumanizacija, dezinformacija i konflikti. Polako i smišljeno slogu i otpor lome pa od ozbiljne borbe i faktičkog aktivizma prave igru i karneval. U tome su samo delimično uspeli — neki su im u tome pomogli svesno (po zadatku ili iz sujete), a neki nesvesno (iz naivnosti, neznanja ili gluposti). Ono što važi za Kraljevo, važi za celu Srbiju.
U takvom trenutku raspisuju se novi izbori. Tajming nije slučajan — izabran je da nas zatekne podeljene. Oni bar misle da je tako pošto je lako preokrenuti priču, naročito sada u presudnom momentu. Kako?
Režim nas sistemski gura u dva boksa:
- Čekaonica: Zamka u kojoj nas ubeđuju da sedimo, ćutimo i čekamo da se problem reši sam od sebe. Oni ne čekaju. Oni brane svoje privilegije, funkcije i vodi ih strah od odgovornosti i rešenost da se bore poput zveri saterane u ćošak. U čekaonici se ne dobija pobeda, za pobedu se bori.
- Igraonica: Zamka u kojoj nas navode da se međusobno glođemo, svađamo i trošimo energiju na nebitne stvari i da se igramo. Dok se mi u igraonici svađamo i igramo — oni pobeđuju.
A šta ne žele?
Ne žele da pronađemo najmanji zajednički sadržalac a to je da imamo ISTI CILJ.
Do njega možemo ići zajedno! Ako ne možemo zajedno, nemojmo se međusobno napadati!
Istina je — ne idemo svi na jednu listu. Često je tako i u životu. Iako nas je dosta, iluzorno je očekivati fer uslove i referendumski scenario gde ćemo na kraju potpuno sami pobediti, kao na kraju neke prelepe bajke. Šta ako situacija ne bude baš tako idealna?
Neki su odlučili da nastupe zasebno. To je realnost, sviđalo se to nekome ili ne, bili oni u pravu ili ne. To sada više nije ni bitno. Bitno je postaviti jedno ključno pitanje:
Da li moramo jedni drugima biti neprijatelji ako nismo na istoj listi?
Trku trči više trkača. Ako već ne trčimo ruku pod ruku, osnovni red i pamet nalažu bar jedno — ne saplićite jedni druge! Na cilju ćemo se svakako prebrojavati i sabirati.
Postoji jedan broj građana koji je odlučno protiv ovog režima, ali im studentska lista iz nekog razloga nije bliska. Te ljude ne smemo ostaviti bez izbora, niti ih gurnuti u apstinenciju, baciti njihov glas. Još manje ih smemo osuđivati i napadati. Ko danas može da troši resurse i vreme na unutrašnje borbe u opoziciji? Ko sada ima vremena za svađe? Ako je odgovor da – svesno ili nesvesno, ali direktno radi za vladajući režim.
Većina opozicionih aktivista u Kraljevu sjajno sarađuje. Građani to vole da vide. Problem najčešće pravi tek nekolicina bučnih, konfliktnih pojedinaca koji ostale kolege drže kao taoce svog ličnog mišljenja, ambicije, sujete i nekih razmirica. Neka govore u svoje ime a ne u ime svih. Možda bi najbolje bilo da malo odćute i puste pitomije i pametnije da progovore i da se dogovore a naročito sada kada je bitno.
Pored njih, tu su i dežurni „online pljuvači“ koji, poput praseta u blatu, jedva čekaju da vas povuku unutra da se sa njima malo povaljate. Ne pružajte im tu satisfakciju. Ignorišite ih.
Vratimo se onom najmanjem zajedničkom sadržaocu, ali najviše bitnom.
Složimo se oko jedne stvari: različiti smo ljudi, ali imamo isti cilj. Svi imamo isti cilj.
Vratimo se naslovu.
Da li je saradnja opozicije u Kraljevu loša? Nije baš tako.
A da li je idealna? Nije ni to.
Istina je negde u sredini, na nama je da je učinimo boljom.
Ne moramo se voleti. Ne moramo praviti zajedničke liste.
Ali ako već ne možemo da sarađujemo — barem se ne napadajmo!
Ima ko će to da radi.
Koje je vaše mišljenje o ovoj temi?
Još niko se nije javio. Budite prvi.
