Naslov komada koji govori da „Ovo nije predstava“ ima svoje opravdanje. Ono što
se u njemu prikazuje jeste stanje u Srbiji i borba sa samoproglašenim gospodarima
tuđih života. To stanje na satiričan način dokumentovali su pripadnici Šabačkog
pozorišta, sada nastupajuću kao neformalna teatarska skupina Šabačko pozorište o
koncu. Šabačko pozorište je doživelo da se u njemu dogode smene, postavljaju
podobni, a uklanjaju slobodni, ne služi kulturnoj nameni i prosvećivanju nego
partijskom konformiranju, povlači svoj repertoar radi postavljanja tuđeg, da mu se
umesto podsticajnog preispitivanja emocija nameće apatija, a pretnjama i otkazima
guši kreativni potencijal. Moglo bi se reći da nikad nije bilo bolje za najgore.
Upravo sve navedene kontroverze jednog mikro-plana, jedne pozorišne kuće, jesu
odraz opšte klime u ovoj zemlji. One se sada glumačkim umećem pobunjenog dela
ove ustanove predočavaju javnosti na alternativnim scenama, jer je ona „javna“
privatizovana samovoljom upravljača-postavljenika. Naime, dobar deo glumaca i
radnika Šabačkog pozorišta nije dobrodošao u sopstvenoj kući, niti na njenim
daskama ili oko i ispod njih. Zato sada i jesu jedno putujuće pozorište o čijoj
profesionaloj i ličnoj dramatici publika svedoči na ulici ili kakvom drugom
utočištu, a oni žele da budu saslušani i primećeni. Za sve to dovoljan im je samo
jedan dobrovoljni prilog koji bi im omogućio da u sledećem gradu ispričaju svoju
priču, jer borba sa nepravdom traje i traži solidarnost, a „pozorište smo mi,
pozorište ste vi“, kako kažu glumci „o koncu“.
