U vreme Sovjetskog Saveza, Tolkienova dela gotovo da nisu postojala u ruskom prevodu. Smatrala su se ideološki sumnjivim jer su prikazivala trijumf „slobodnog Zapada“ nad „mračnim Istokom“. Tek nakon raspada SSSR-a 1991. godine, „Gospodar prstenova“ i „Hobit“ doživeli su pravi bum — prevedeni su, štampani u velikim tiražima i brzo su osvojili milione čitalaca.
Ali s popularnošću Tolkienovog sveta došao je i njegov obrat – nova generacija ruskih autora počela je da preispituje „istoriju pobednika“ i da piše alternativne verzije poznatih priča.
U tom talasu se pojavljuje Kiril Jeskov, po struci paleontolog i profesor biologije, koji je svoj roman „Poslednji nosilac prstena“ (Последний кольценосец) zamislio kao realističnu i politički obojenu verziju Gospodara prstenova. Njegova ideja bila je jednostavna, ali provokativna: šta ako je Tolkienova verzija samo propaganda pobednika?
U Jeskovljevom svetu, Mordor nije carstvo zla, već napredna civilizacija alhemičara, astronoma, lekara i filozofa koja pokušava da izgradi svet zasnovan na znanju, nauci i tehnologiji. Sauron postaje racionalni reformator i vizionar, dok su Gandalf i vilenjaci opisani kao reakcionarne sile koje žele da očuvaju status kvo i „harmoniju sveta“ time što guše razvoj nauke.
Gandalf u toj verziji postaje ratni huškač i čuvar starog poretka, dok se vilenjaci prikazuju kao „imperijalisti magije“ koji žele da zavladaju ljudima kroz kontrolu mita i vere.
U romanu se Barad-Dur, „Tamna kula“, opisuje kao „grad pesnika i mehaničara, lekara i filozofa, središte jedine civilizacije u Međuzemlju koja se kladila na razum i znanje“, dok je rat protiv Mordora zapravo „rat protiv nauke“. Takav narativ, koji na prvi pogled deluje kao parodija, u Rusiji je odjeknuo kao ozbiljna društvena alegorija – posebno u zemlji koja se tada suočavala sa ekonomskom krizom, ideološkim rascepom i sumnjom u sve što su decenijama učili kao „istine“.
Roman je brzo postao kultni fenomen, naročito među intelektualcima i ljubiteljima fantastike. Iako nikada nije zvanično objavljen u inostranstvu, njegovu popularnost je proširio nezvanični engleski prevod iz 2010. godine, koji je uz autorovo odobrenje objavio bloger Jisroel Markov. Zbog strogih autorskih prava Tolkienove zadužbine, knjiga nije mogla da se komercijalno izda na engleskom jeziku, ali se elektronska verzija i danas lako može pronaći na internetu. Iako prevod nije savršen i ponekad se opisuje kao „grub“, mnogi ga smatraju izuzetno inteligentnim i subverzivnim delom.
Jeskovljev roman, međutim, nije samo pokušaj da se „obrne moralna mapa“ Međuzemlja. On je, u suštini, književna analiza ideologije — način da se pokaže kako svaka epopeja ima svoje pobednike i gubitnike, i da se istorija uvek piše iz ugla onih koji su ostali na vlasti. U tom smislu, „Poslednji nosilac prstena“ nije samo ruska replika Tolkienu, već i komentar na sovjetsku i zapadnu propagandu, ali i na univerzalno pitanje: ko ima pravo da definiše zlo?
Ova reinterpretacija ne menja Tolkienovu poruku, već je širi – pokazuje koliko mitovi, pa i oni savremeni, mogu biti politički, ideološki i kulturno zavisni. Za jedne, to je bogohuljenje protiv Tolkienove epopeje. Za druge, hrabro i provokativno ogledalo savremenog sveta.
