Prošlo je osam godina od mučkog, brutalnog i medijski podstrekivanog ubistva Olivera Ivanovića. Tog jutra, 16. januara 2018. godine, Ivanović je streljan sa šest hitaca koje mu je ubica kukavički ispalio u leđa. Domaći istražni organi kažu da nemaju i ne daju odgovor na ovaj zločin. Jedino što dopire sa te strane jesu konstantna zamagljivanja ove bestijalnosti slojevima koprene sačinjene od organizovane ćutnje ili manipulativnog besmisla. Tamo gde institucije ne progovaraju, jer su zarobljene ili stavljene u službu zločina, građani su dužni da na svaki mogući način budu glasni. Vođeni tim principom, a koji za cilj ima pravdu i odbranu prava na život u slobodnoj državi, aktivisti Lokalnog fronta su na prvu godišnjicu Oliverovog ubistva završili svoj petodnevni Ibarski marš. Ovaj pešački poduhvat od 180 kilomatara od Kraljeva do Beograda nije bio samo poruka pobunjenog građanstva koje zahteva pravdu i sigurnost. Bilo je to i otkrivanje saznanja da je promena kriminalizovanog sistema moguća oslanjanjem iskuljučivo na sopstvene snage i da će zbog toga biti dugotrajna, puna odlučnosti i tereta koji se mora podneti.
Dakle, naravno, do svakoga od nas je. I ta promena nastupa sada u vidu pobune građana na ulicama i trgovima, u vidu pešačkih kolona studenata, kojima je povezana Srbija, ili organizovanih protesta prosvetnih radnika, kulturnih delatnika, advokata ili bilo kog pojedinca koji već svojom pristojnošću i integritetom predstavlja otpor posuvraćenom sistemu nepravde. Taj otpor mora imati definitivno pobedničko opredeljenje, jer, Oliverovim rečima izgovoreno: „Nas je ipak više.“ Pri svemu tome, ne sme se izgubiti iz vida da pobednički karakter otpora sa sobom ima i dužnost nošenja pijeteta prema svim nevino nastradalim žrtvama organizovanog kriminala koji nas je ostavio bez države. U suprotnom, „ni mrtvi neće biti sigurni pred neprijateljem, ako pobedi“[1].
Vladimir Marović
[1] Valter Benjamin, Eseji (tekst: Istorijsko-filozofske teze), Nolit, Beograd, 1974, str. 81.
