Koliko su mladi u Kraljevu danas zaista uključeni u donošenje odluka koje se tiču njihovog života i budućnosti?
Odgovor na ovo pitanje koliko je jednostavan toliko je i tegoben, budući da čak ni zvanični predstavnici uprave grada Kraljeva nisu uključeni u proces odlučivanja, nego sprovode naređenja iz centra svoje stranke. Oni su puka sredstva u rukama svojih vlasnika, jer ne raspolažu ni svojim mandatima. Samim tim je i uloga bilo koje društvene grupe ili populacije, pa tako i omladinske, zapravo marginalizovana. Jedina budućnost o kojoj se može govoriti u takvom odnosu moći je ona floskularna „budućnost u koju veruju“ korumpirane političke i ekonomske elite, a čije posledice sada brojimo u ljudskim žrtvama. Ono što treba naglasiti jeste da je omladina Srbije i Kraljeva, naročito studentska, jasno stavila do znanja šta misli o takvom sprovođenju odluka.
Postoje li neke konkretne ideje koje Lokalni front predlaže za povećanje participacije mladih na lokalnom nivou?
Lokalni front je kao jedan od gorućih problema sa kojima se omladina u Kraljevu susreće apostrofirao nepostojanje adekvatnog prostora koji bi mogao da zadovolji njihove potrebe. Dakle, ne postoji Dom оmladine ili Omladinski centar kao središnje mesto okupljanja mladih. Premda je ideja o izgradnji takvog objetka stara više decenija, nije se još uvek pristupilo realizaciji. Naime, 1948. godine je predloženo da se počne sa prikupljanjem sredstava za izgradnju takvog prostora. Međutim, prostor za mlade nije napravljen. Tom neodgovornom iznošenju planova, koji nikada nisu ostvareni, svoj „doprinos“ dala je i sadašnja vladajuća garnitura, nesprovođenjem odluke Skupštine grada Kraljeva iz septembra 2016. godine. Ovom odlukom je čak određen i objekat u ulici Cara Dušana, koji bi služio potrebama omladine, međutim odluka nije doživela realizaciju. Pre pet godina određena je još jedna lokacija, u Obilićevoj ulici, ali ni od toga nije bilo ništa. Dakle, najpre da lociramo problem – neispunjavanje obećanja vlasti prema kraljevačkoj omladini.
Ono što LF predlaže jeste primena dobrih praksi iz Evrope ili regiona, kao na primer prostori „Rojc“ u Puli, „Metelkova“ u Ljubljani, „Inex Film“ u Beogradu, gde su preuzimanjem napuštenih i devastiranih gradskih prostora stvorena vrlo prihvatljiva rešenja za potrebe omladine. Lokalni front smatra da Omladinski centar treba da bude prostor koji bi: 1. Postao inkubator kreativnih i pozitivnih ideja mladih i mesto koje bi omogućilo da se one u potpunosti realizuju; 2. Okupljao sve mlade sugrađane i sugrađanke bez obzira na njihove razlike; 3. Funkcionisao na principima participativne demokratije, gde bi se formiralo telo sastavljeno od predstavnika omladinskih organizacija i neformalnih grupa i pojedinaca koje bi na redovnim mesečnim sastancima utvrđivalo plan rada i funkcionisanja prostora; 4. Funkcionisao tako da ne bi bilo moguće koristiti ga u komercijalne svrhe radi sticanja profita, već radi afirmacije potencijala kraljevačke omladine.
Postoje li mehanizmi u gradu putem kojih mladi mogu uticati na gradske odluke i koliko se oni u praksi koriste?
Možemo reći da neki formalni kapaciteti postoje, kao što je Kancelarija za mlade, na primer. Međutim, kada pogledate lica koja se pojavljuju u obrazlaganju sprovođenja omladinskih politika, jasno vam je da se radi o još jendom stranački uzurpiranom instrumentu, što ovu ustanovu suštinski odvaja od svrhe njenog postojanja i tako to postojanje zapravo negira. Dakle, ono sa čime se istinski susrećemo samo su elementi mehanizma samoodržanja vladajuće partije.
Vaša ideja za unapređenje uslova za mlade u oblasti obrazovanja, zapošljavanja i stanovanja?
Obrazovanje je u Srbiji doživelo najteže diskvalifikacije, jer ga vladajuća struktura smatra svojim prirodnim neprijateljem. Njoj obrazovanje jednostavno iskonski smeta, budući da je obrazovanom čoveku vrlo lako da shvati kakvim se zloupotrebama ovlašćenja, institucija, otimačinom resursa i manipulacijom masama režim služi. Kako nam se ne bi ponavljala iskustva sa ovako kriminogeno nastrojenom vlašću, koja je prema obrazovanju osiona, u Kraljevu bi trebalo sprovesti sledeće mere sagledane u nekoliko tačaka:
- BEZBEDNOST UČENIKA I NASTAVNIKA, što podrazumeva propagiranje pozitivnih vrednosti i insistiranje na javnoj borbi protiv nasilja, primitivizma i neznanja.
- LOKALNI MEDIJI I OBRAZOVANJE, gde bi se radilo na produciranju redovnih emisija na lokalnim medijima o dešavanjima u prosveti. Ujedno bi značajna bila popularizacija i promocija učeničkih uspeha, školskih i obrazovnih projekata, obrazovnih sadržaja. A mogle bi se uvesti i tribine o obrazovnim temama, okrenute ka svim učesnicima u obrazovnom procesu: učenicima, roditeljima i nastavnicima.
- PODIZANjE KVALITETA NASTAVE, gde bi se značajno afirmisao rad Centra za stručno usavršavanje zaposlenih u obrazovanju grada Kraljeva, naročito u pogledu usavršavanja nastavnika i unapređivanje njihovih metodičkih i pedagoških kompetencija. Kao bitne momente tu bi trebalo napomenuti i monitoring kvaliteta obrazovanja u školskom sistemu grada Kraljeva i saradnju sa privredom i prepoznavanje obrazovnih profila koje treba uvesti u škole, kao i koordinisanje rada aktiva nastavnika na nivou grada Kraljeva. Jedna novina koju treba uvesti je svakako osnivanje Alumni kluba Kraljeva, što bi značilo i praćenje naših učenika tokom cele karijere i saradnju sa njima.
- PODSTICAJI NASTAVNOM KADRU koji ostvaruje izuzetne rezultate u nastavi, te mu na različite načine omogućiti da nastavi sa svojom dobrom praksom i istaći ga kao uzor ostalim kolegama. Obezbeđivanje stipendija za dodatno usavršavanje uspešnih nastavnika za početak bi bio primer kojim grad dokazuje da mu je do takvih ljudi stalo.
- NEFORMALNO OBRAZOVANjE je često zanemarivan, a vrlo značajan oblik edukacije ljudi. Ako sada u ovu priču uvežemo i otvaranje već pominjanog Omladinskog centra, on bi mogao biti mesto okupljanja mladih, koje bi bilo usmereno i na popularizaciju znanja i otvoreno za ostvarivanje obrazovnih projekata (programi matematike, fizike i astronomije, programiranja, robotike i elektrotehnike, jezika, kulture, muzike, likovne umetnosti, sporta, medijske pismenosti, psihološke podrške…), što nije nužno vezano samo za zvanične obrazovne institucije. Ujedno, po ugledu na rad Istraživačke stanice Petnica i u saranji sa visokoškolskim ustanovama, kao i bivšim učenicima koji su u nauci, profesorima i nastavnicima iz grada, moguće je formirati Centar nauke i tehnike na Goču, koji bi radio sa talentovanom decom iz osnovnih i srednjih škola. Rad bi se zasnivao na kursevima nauke vikendom, recimo, ili u formi letnjih i zimskih škola.
- MATERIJALNA POMOĆ je nužan segment podrške učenicima čiji socijalni status nije stabilan i koji zahtevaju pomoć zajednice. Svakako da postoje i elementi podrške u kojima bi svi učenici trebalo da budu obuhvaćeni, kao što su besplatni udžbenici ili povlastice za prevoz učenika osnovnih i srednjih škola. U ovoj tački treba razmišljati i o kadrovskim stipendijama za studente obrazovnih profila koji su potrebni gradu, kao i o fondu za jačanje kapaciteta škola, koji bi bio osnovan i na principima zadužbinarske tradicije, recimo.
Kada govorimo o zapošljavanju, možemo se voditi sledećim predlozima:
- Uspostaviti omladinski startap fond, uz podršku grada i lokalnih privrednika, za mikro grantove do 1.000.000 dinara za mlade preduzetnike, na primer.
- Povezivanje mladih sa lokalnim kompanijama kroz prakse, volonterske programe i „dane otvorenih vrata privrede“.
- Saradnički centar u okviru biblioteke ili kulturnog centra za mlade koji rade onlajn.
- Edukacije o samozapošljavanju i pisanju biznis planova u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje.
Problem stanovanja je pitanje koje zahteva angažovanje političkog odlučivanja na nacionalnom nivou, ali lokalne sredine, pa tako i Kraljevo, mogu inicirati predloge kojima bi mladima bile omogućene olakšice za kupovinu prvog stana. One nikako ne bi smele biti uslovljavane pripadnošću određenim političkim opcijama, već isključivo vođene jasnim kriterijumima za njihovo dobijanje, transparentnim procedurama i stvaranjem poželjnog ambijenta za ostanak u svom gradu.
Koje prepreke trenutno otežavaju mladima da budu vidljiviji i aktivniji u javnom životu?
Apsolutno centralizovan način odlučivanja u javnoj sferi, prisutan na svim nivoima vlasti, koja u stvari isključije sve društvene grupe, a sebe postavlja kao vlastitu svrhu.
Ako se trend iseljavanja mladih nastavi, šta to znači za budućnost?
Poredeći statističke podatke zabeležene u dva poslednja popisna ciklusa, kako na nivou Srbije tako i na nivou Kraljeva, konstantno opadajući broj stanovnika ukazuje na demografski opustele prostore u bliskoj budućnosti. Razlozi za ovakvo stanje nisu samo ekonomske prirode, nego i socijalno-psihološke, budući da se veliki broj mladih koji su napustili svoje gradove žalio na izloženost političkim pritiscima, ucenama po pitanju zaposlenja, nepostojanje pravne sigurnosti i nepoštovanje njihovih znanja i veština. U takvom stanju omalovažavanja elementarnog dostojanstva mladog čoveka, on rešenje pronalazi van svog primarnog okruženja i naravno da svoje kvalitete i doprinose nudi u zemljama gde ne nailazi na ucene u samorealizaciji.
Šta mislite o aktivizmu mladih zadnjih godinu dana u Srbiji?
Poslednjih godinu dana u Srbiji obeležilo je stravično stradanje šesnaestoro ljudi u Novom Sadu. Taj događaj, prouzrokovan koruptivnim mešetarenjem na visokom nivou, zapravo je najekstremniji i najuočljiviji primer sprovođenja vlasti ovog režima. Time se udarilo na bazični osećaj za pravdu ogromnog dela omladinske populacije, što je ona izrazila kroz masovni bunt u studentskom pokretu, učeničkoj solidarnosti i aktivizmu koji primarno zahteva utvrđivanje odgovornosti za stanje u razorenoj državi. Rekao bih da se radi o najčistijoj i najčasnijoj inicijativi ovog društva, izvedenoj ujedno iz očaja kojem se mladi nisu želeli predati, i zato ih treba podržati, jer svaki društveni proces zahteva istrajnost, ali i obazrivost.
Koliko je gradska vlast u Kraljevu zaista otvorena prema građanima kada je reč o trošenju budžeta?
Ta otvorenost merljiva je onoliko koliko je prisutna participacija građana u odlučivanju i praćenju tokova novca koji njima pripada. Mi se sa tom participacijom ne susrećemo, ali jasno svedočimo bahaćenju neznanjem, ličnim i partijskim interesima, kao i diktatima sa strane, koji usmeravaju javna sredstva građana Kraljeva.
Koliko su građani Kraljeva uopšte informisani o tome gde odlazi njihov novac, i da li mislite da se vlast namerno trudi da te podatke učini komplikovanim i nedostupnim?
Držim do toga da je korupcija endemska odlika ovog režima. Iz tog razloga ujedno smatram da je netransparentnost u trošenju javnog novca jedini cilj za koji se predstavnici ove vlasti zalažu. To je kriminalna praksa koju su uspostavili na svim nivoima, od vlade i predsedništva, odakle sve i potiče, pa do mesne zajednice. Time se samo potvrđuje beščašće vladajućeg klana, kojem se ne samo mora stati na put, već i u vremenu koje dolazi on mora biti sankcionisan najstrože moguće. Vlast se dakle ovde ni u čemu ne trudi, nego samo ispoljava vlastitu kriminalnu prirodu, zbog koje su građani opljačkani, a posledice takvog postupanja sada sagledavamo i u nevinim žrtvama.
Možete li navesti primer nekog „skupog projekta“ u Kraljevu koji je mnogo koštao, a čiji efekti danas gotovo da ne postoje?
Mehanizam ove vlasti počiva na tri osnovna stuba u socijalnoj stratifikaciji. Tu su: 1) interesno uvezani likovi, koji javna sredstva koriste za lično bogaćenje; 2) potom poslom ili socijalnom pomoći ucenjeni ljudi, dakle oni koji podržavaju vlast da bi održali status zaposlenog lica ili zadržali neka primanja, i koji su izloženi konstantnim pretnjama da njihovi ugovori mogu biti raskinuti ukoliko ne ispune kvote sigurnih glasova ili brojnost u sendvič karavanima i ćaci vašarištima; 3) dezinformacijama i manipulacijama oštećeni konzumenti medijskih sadržaja prorežimskih glasila. I baš kod ove treće tačke se susrećemo sa preskupim projektima koji pripadaju budžetskoj liniji pod nazivom „Ostvarivanje javnog interesa u oblasti informisanja“, a da se ta sredstva u ogromnim iznosima slivaju medijima koji su u funkcji emitovanja propagandnog varvarstva vladajućeg režima, odnosno stranke. Budući da se tim načinom ne ostvaruje javni, nego privatni/partijski interes i to kroz dezinformisanje i obmanjivanje javnosti, onda je jasno da se radi o preskupim projektima reprodukovanja laži, a efekte prepoznajemo u brutalnom suzbijanju istine.
Zašto, po vašem mišljenju, vlast često troši novac na sporedne projekte, dok osnovni problemi – infrastruktura, ekologija, javne usluge – ostaju po strani?
Ozbiljnost i odgovornost jedne lokalne vlasti ogleda se u realizaciji značajnih projekata od vitalnog i funkcionalnog inetersa kojima se zadovoljavaju potrebe građana. Ako uporedite dva poslednja plana razvoja grada Kraljeva, primetićete da su mnogi delovi pravaca razvoja u sadašnjem dokumentu prepisani iz prethodnog, pisanog pre deset godina. To će reći da mi imamo problem sa neozbiljnom i neodgovornom, ili jednostavno nesposobnom lokalnom vlašću, koja se povrh svega i ne vodi principima lokalne samouprave, nego podaništvom i slepim poslušništvom prema svojim nalogodavcima oličenim u stranačkim koordinatorima.
Mislite li da je upravo netransparentno trošenje novca glavni razlog zašto građani gube poverenje u institucije – i kako to poverenje može ponovo da se izgradi?
Institucionalni sistem je uništen proglašavanjem samo jedne osobe nadležnom za sva pitanja od javnog interesa. Stvaranjem kulta vođe i realnim sprovođenjem u praksi onoga što politička teorija naziva firer-principom, dobili smo sistemsko zanemarivanje značaja institucija, čije je uloge preuzeo jedan čovek, stavljajući se iznad svih procedura. Već takav pristup je odraz političkog kriminala, monopolizovanjem političke moći. Zagovaranjem principa da sve zavisi od jedne volje, dobija se jedan vođa, pa tako više i ne govorimo o poverenju ili nepoverenju u institucije, već o njihovom nepostojanju. Povratak poverenja u institucije desiće se kada one budu ponovo izgrađene, a za takvo nešto neophodna je smena postojećeg režima i kriminalizovanog sistema, kao i prepoznavanje onih ljudi koji su i u trenutno ruiniranim institucijama uspeli da očuvaju lični i profesionalni integritet. Oni će morati da dođu na čelo tog procesa reanimiranja institucija u društvu.
Šta Lokalni front i vi lično preduzimate da građani shvate da budžet nije „državni“, nego njihov novac – i da imaju pravo da traže objašnjenje za svaku potrošenu stavku?
Najpre, koncept demokratije do čijeg nam je uspostavljanja stalo, kada se radi o lokalnoj samoupravi, je participativna demokratija, što je otvoreno navedeno i u našem programskom dokumentu. S tim u vezi, naglasio bih da se zalažemo i za koncept participativnog budžeta. To podrazumeva uključivanje građana u kreiranje budžeta, što im ujedno omogućava da učestvuju u odlučivanju u planiranju razvoja svoga grada. To su prakse prisutne u mnogim zemljama sa jako razvijenim principom lokalne samouprave. Ukratko, to bi značilo da Gradsko veće izdvaja deo sredstava iz godišnjeg budžeta, stanovnici zatim podnose predloge šta bi tokom naredne godine za taj novac trebalo u gradu poboljšati. Prilikom iznošenja ovih predloga stanovnici se uz pomoć organa grada sastaju na lokalnim ili tematskim javnim diskusijama, kao i u mesnim zajednicama ili samoorganizovanim grupama. Na njima razgovaraju o tome šta bi hteli u svom gradu da promene i kako, čime se u proces odlučivanja uključuje i kreativni potencijal samih građana. Zajedničke predloge daju Gradskom veću na razmatranje, u smislu provere izvodljivosti. Završnica je glasanje o predlozima koji će biti realizovani, a koje može biti izvedeno i elektronskim putem, omugućujući na taj način što većem broju građana da odrede prioritete razvoja grada. To je ono što mi nudimo dao model kojim građani bivaju ne samo upoznati sa načinom trošenja novca i pravom na njegovo raspolaganje, već i sa mogućim praćenjima tokova tog novca, prateći realizacije projekata za koje su se opredelili.
Budući da mi trenutno nemamo vlast koja bi da sprovodi odluke „odozdo nagore“, svakako se od nje ne može ni očekivati da prihvati ovakav koncept budžeta. Zato je na nama da građane sa njim upoznajemo u javnim nastupima, što je trenutno moguće u malom broju medija slobodnih za protok informacija, u neposrednom kontaktu sa građanima, čak na protestnim skupovima, ili poreko društvenih mreža. Za tako nešto potrebna je i otvorenost samih učesnika u političkom životu, kao predstavnika volje građana. Zato smo još 2016, kada smo prvi put ušli u lokalnu skupštinu, otvorili i Facebook stranicu „Učestvujte u radu Odborničke grupe Lokalnog fronta“, koja je dostupna svima koji žele na bilo koji način da ostvare svoje pravo na učešće u odlučivanju preko nas kao svojih predstavnika u Skupštini grada.
Vi često kažete da je „ćutanje sistem“, a autobuska stanica u Kraljevu izgleda upravo kao rezultat tog ćutanja. Ko je po vama najodgovorniji za to što godinama gledamo ruinirani objekat takve važnosti u centru grada?
Naveo bih ujedno da nije samo stvar u tome da je „ćutanje sistem“, kojim se pokušava prikriti mnogo nepočinstava postojećeg režima. Radi se i o tome da nema opravdanja u rečima da je sistem zakazao, jer ovaj sistem nije zakazao, on ubija – metaforički i doslovno. Tako je i autobuska stanica primer ubijanja izgleda i ugleda Kraljeva, budući da je prvi susret sa gradom upravo na njoj, kada se radi o ljudima koji dolaze sa strane. Prvi utisak koji posetilac stekne je otužan i poražavajući. Taj problem je dugogodišnji, a odgovornost za njega svakako snose nosioci vlasti, i to ne samo trenutne.
Kada je grad otkupio stanicu, govorilo se o „povratku grada građanima“. Danas, međutim, to deluje kao mrtvo slovo na papiru. Gde je zapelo – u zakonima, u budžetu ili u političkoj volji?
U najkraćem, zapelo je zapravo u tome što je grad otet od građana, pa je tako i ovaj „povratak“ o kojem govore trenutni nosioci vlasti samo još jedna jeftina fraza koju Kraljevčani plaćaju nedostatkom tako važnog objekta u svom gradu. Budući da loklani vlastodršci za sve projekte moraju da traže odobrenje od svojih nalogodavaca, ono što se može zaključiti jeste da autobuska stanica ili još nije došla na red ili jednostavno ne zadovoljava interese onih koji sa Kraljevom nemaju nikakve veze, a drže ga u zatočeništvu. Nemojmo zaboraviti da o odnosu prema ovom objektu dovoljno govori i podatak da je on izgubio status autobuske stanice, nema više licencu za tu delatnost, već se tretira kao najobičnije autobusko stajalište, dakle poput bilo kakvog proširenja na gradskim ulicama ili prigradskim putevima.
Da li mislite da Kraljevo ima kapacitet da samostalno finansira rekonstrukciju, ili je neophodno tražiti javno-privatno partnerstvo? I da li bi to partnerstvo bilo još jedan oblik privatizacije javnog prostora?
Šta Kraljevo ima kapacitet da uradi najbolje ćemo moći da vidimo kada građani smene trenutnu garnituru vlasti. Tada ćemo videti i koji su sve potencijali grada, kao i javna sredstva korišćeni za privatne i partijsko-korporativne interese, zanemarivanjem potreba građana. U javno-privatna partnerstva sklapana u mandatu ove vlasti nemam nikakvo poverenje. Naprotiv, smatram ih štetnim po javni interes, a koliko je on potisnut, a volja građana pogažena, najbolje možemo videti u slučaju kriminalnog onemogućavanja sprovođenja referenduma po pitanju zadržavanja Apotekarske ustanove u vlasništvu grada. Ne zaboravimo, i ova ustanova je bila predmet javno-privatnog partnerstva mimo volje građana.
Ako govorimo o prioritetima – da li je za vas važnije obnoviti staru zgradu kao simbol, ili napraviti potpuno novu, funkcionalnu stanicu?
Racionalno sagledavano, potrebno je rekonstruisati i obnoviti postojeću zgradu. Razlozi nisu simboličke već ekonomske prirode, prirode zadovoljenja potreba putnika i urbanističkog planiranja. Naime, koliko mi je poznato, postojeći objekat je strukturalno, građevinski i statički u dobrom stanju, tako da najpre sa stanovišta ulaganja nije neophodno izdvajati ogromna sredstva za izgradnju novog. Drugo, zadržava se povezanost različitih vidova prevoza, železničkog i autobuskog, zbog blizine železničke i autobuske stanice, čime se putnicima štede vreme i novac. Takođe, očuvava se pristojna uplaniranost prostora i zadržava centralno transportno područje koje je i važna tačka u urbanoj mreži grada. Svakako, sadržaji koje grad u svom središtu nudi time ostaju lako i brzo dostupni posetiocima.
Građani su umorni od priča o „planovima i fazama“. Da li imate konkretan predlog – šta sutra može da se uradi da se stvari pokrenu s mrtve tačke?
Autobuska stanica u Kraljevu i njena rekonstrukcija bili su i predmet izrade diplomskih radova na arhitektonskim i građevinskim fakultetima, a koje su u vidu projekata izrađivali naši mladi sugrađani, sada svršeni inženjeri arhitekture i građevinarstva. Ti radovi prošli su najviše akademske komisije sa polja arhitekture i građevine, čime je i njihova validnost potvrđena. Za početak grad bi mogao da pruži priliku tim ljudima da se u svojoj struci ostvare i to tako što bi ovi radovi, odnosno projekti ili idejna rešenja mogli biti gradu donirani. Time bi se pokazala zainteresovanost grada da afirmiše sopsteveni mladalački i stručni potencijal, kao i da se iz njega obnavlja, a ujedno bi se dao dobar primer kako da mladi stručnjaci makar na neki način mogu ostati prisutni u svom gradu. To je stvar političke volje, koja može odmah dobiti svoju potvrdu, ukoliko upravljenje gradom preuzmu ozbiljni i odgovorni ljudi.
Lokalni front često ističe da „ništa ne funkcioniše dok se građani ne probude“. Da li je slučaj mosta upravo primer te uspavane odgovornosti?
Slučaj mosta na Ibru je i primer razgoropađene neodgovornosti, bahatosti, neznanja i nebrige prema bezbednosti građana. To nije jedini primer takve vrste. Ako se zadržimo samo na polju niskogradnje, kojem pripadaju i mostovi, na teritoriji opštine Kraljevo susrećemo takve bizarnosti kao što su izbijanje trave kroz tek postavljeni sloj asfalta na seoskim putevima, asfaltiranje samo za lične, kampanjske ili partijske potrebe predstavnika vlasti ili neuređenost pružnih prelaza, što predstavlja veliki rizik za sve učesnike u saobraćaju.
Da li ste kao pokret pokušali da inicirate neku akciju, javnu raspravu ili pritisak po pitanju mosta?
Naši aktivisti koji prate stanje gradske infrastrukture kao stručna lica u više navrata su imali javna istupanja, medijske nastupe i angažman u Komisiji za urbanizam, građevinarstvo i stambeno-komulalne delatnosti Skupštine grada Kraljeva u vidu upozorenja i apela da se započnu radovi na održavanju mosta. U prvom redu time bi se smanjio rizik po bezbednost građana, a ono što treba znati jeste i to da je pre tri i po godine dobijena građevinska dozvola za sanaciju mosta, nakon čega je Institut za materijale uradio i projekat sanacije. U realizaciju projekta se nikada nije ušlo, niti su se sredstva iz budžeta opredeljivala za tu namenu, sa čime smo takođe upoznali građane, koji moraju znati gde dolazi do prepreke u realizaciji projekta.
Šta vas najviše zabrinjava u načinu na koji gradske institucije komuniciraju sa građanima o važnim temama poput ove?
U najkraćem, najveća zabrinutost proizilazi iz dugogodišnjeg sistematskog uništavanja smisla lokalne samouprave. Sve je podređeno kultu vođe i strogo centralizovanoj vlasti, od koje se traže odobrenja za dejstvovanje na lokalu. Tako su potrebe građana potpuno ignorisane, a kao prioritetni postavljeni interesi vlasti i njihovih podizvođača, što nas na kraju dovodi do kriminalizovanja institucija.
Koliko građani danas veruju da išta može da se promeni – i kako povratiti poverenje u javne procese?
Koliko građani veruju u promene proverićemo na izborima, a budući da zahtevaju vanredne, jasno je da za promenama vape. Što se tiče povratka njihovog poverenja u javne procese, on će zavisiti od učešća građana u tim procesima, kao i od dokazano transparentnih radnji koje budu sprovodile nove vlasti u Kraljevu.
