Panel diskusija „Tradicija otpora: Ko nas je učio da se bunimo?“ održana je 21. marta u KC Magacin, u organizaciji Reflektor teatra i Centra E8. Učestvovali su istoričar Milivoj Bešlin, istoričar i pravnik Srđan Milošević, kulturološkinja Milena Dragićević Šešić i istoričarka Katarina Beširević. Razgovor je moderirala dramaturškinja Milena Bogavac.
Srđan Milošević otvorio je panel opisujući period između dva svetska rata u Kraljevini Jugoslaviji, jednoj od najnerazvijenijih evropskih zemalja, opterećenu korupcijom, prezaduženim seljaštvom i visokom smrtnošću dece. U takvim okolnostima, Beogradski univerzitet postaje žarište organizovanog otpora, a okosnica tog pokreta bila je Komunistička omladina (SKOJ).
Milošević je citirao zahteve tadašnjih studenata koji i danas zvuče vrlo poznato: bezakonje i korupcija, falsifikovanje izbornih rezultata, nasrtaj na autonomiju univerziteta, nezakoniti postupci policije prema studentima. Bilans represije bio je razoran – više od 200 organizovanih demonstracija, preko 2.500 hapšenja praćenih fizičkim nasiljem, više od 200 teže povređenih i devetoro ubijenih studenata. Vlada Milana Stojadinovića uvela je čak i posebnu studentsku policiju sa zadatkom da studente prebija unutar zgrade univerziteta. U januaru ’35. godine, diktatorska Vlada Bogoljuba Jevtića otvorila prvi logor za studente u Višegradu i to je zapravo bio prvi logor u Kraljevini Jugoslaviji.
Kao važan strukturni momenat, Milošević je istakao da je studentski protest tada bio i supstitut za zabranjenu i progonjenu Komunističku partiju. „Ta tenzija između političkih struktura i onih koji su bili studenti stalno je nekako postojala“, što je važan okvir za razumevanje svih kasnijih talasa otpora, uključujući i današnji.
Milivoj Bešlin smestio je jugoslovensku ’68. u globalni kontekst: Pariz, Zapadna Nemačka, Čehoslovačka, uz nesporne specifičnosti domaće scene. Intelektualni kontekst pripremala je Praxis škola od 1964, negovanjem tradicije kritičke misli i slobodne rasprave. Politički okidač bila je privredna reforma iz 1965, pokušaj sinkretizma socijalizma i tržišta koji je stvorio nove nejednakosti i razočarao generaciju odraslu uz obećanja ravnopravnosti. Jugoslovenska ’68. bila je kratka – trajala je svega desetak dana – ali intenzivna. Tito je na kraju u televizijskom govoru ponudio studentima delimično ispunjenje zahteva, što je de facto ugasilo protest. Bešlin je, međutim, istakao i simbolički kontinuitet: kao što su tridesetih studenti imali „krvavog rektora“ Vladimira Ćorovića, koji je pozvao policiju na univerzitet, danas policiju protiv studenata poziva rektor Novosadskog univerziteta.
Milena Dragićević Šešić smestila je devedesete u širi kulturni okvir koji je počeo još osamdesetih: porast nacionalizma koji se širio kroz kulturu, manipulacija istorijom i ispravljanja istorijskih nepravdi. U takvoj atmosferi ušlo se u devedesete, sa demonstracijama koje su okupljale ljude iz potpuno suprotnih razloga: jedni su bili za Veliku Srbiju, drugi za građansko društvo. Studentski protest 1992. bio je, prema njenim rečima, izrazito umetnički obojen – vodili su ga dramaturzi i reditelji, pešačilo se od RTS-a do Dedinja. No strategija režima bila je efikasna: ne represija, nego ignorisanje. „Celokupna svetska javnost je ignorisala, i cela ta generacija se praktično iselila, čak i pre završetka fakulteta.“ Dragićević Šešić je ukazala na ključnu razliku između sadašnjih i ranijih protesta: „Ovo je prva generacija koja je van svojih fakulteta dobila odgovor na pitanje šta je demokratija, koje su njene granice, ograničenja, ali i prepreke u realizaciji nekih željenih ciljeva.“
Koliko može biti drugačiji otpor kada je usmeren ka istim akterima koji su tu već trideset i nešto godina, upitala je Katarina Beširević, istoričarka koja razmatra poslednji talas studentskih protesta pokrenutih u novembru 2024. koji su do danas najmasovnije i najdugotrajnije demonstracije u istoriji Srbije.
Fizičke koordinate u Beogradu su iste – rektorat, Plato, Filozofski fakultet – ali generacijska novina je jasna: decentralizacija. Kada su krenule blokade, blokirani su svi fakulteti u Srbiji, svi univerziteti. Inicijativa ’Student u svakom selu’ predstavlja nešto sasvim novo. Umesto šetnji koncentrisanih u gradskim centrima, protest se širio ka periferiji. Studenti koji idu od sela do sela i razgovaraju sa svima, polako popunjavaju prazninu političke pismenosti.
Beširević je odbranila i naizgled paradoksalnu bezličnost pokreta – odsustvo vođe koje su mnogi kritikovali. „Kada imate kult vođe sa jedne strane, a sa druge strane njemu suprotstavljenu zajednicu, jedan kolektiv – mislim da je ta bezličnost vrlo efektna.“ Što se tiče ideologije, studentski zahtevi su po njoj antikorupcijski i prodemokratski, ali ne ideologizovani: „Oni su potpuno heterogeni kao i svi ljudi koji ih podržavaju.“ Njihovo polazište bilo je, kako je rekla, „minimum minimuma – poštovanje demokratskih procesa i poštovanje pravne države“, utemeljeno u prvom članu Ustava Republike Srbije.
