Postoje razgovori koji se ne vode samo zbog knjige, promocije ili povoda. Postoje razgovori u kojima sagovornik donese mnogo više od odgovora — donese iskustvo, bol, mir, dostojanstvo i onu vrstu hrabrosti koja se ne izgovara glasno, ali se jasno čuje.
U emisiji „Na talasima slobode” ugostila sam Katarinu Petrović, major policije iz Valjeva, povodom promocije njene knjige „Na putu ka slobodi”, održane u utorak u Kulturnom centru Evergreen u Kraljevu, u organizaciji Lokalnog fronta. Razgovor je bio prilika da govorimo o knjizi, ali i o svemu onome što stoji iza nje: o odluci da se ne ćuti, o ceni istine, o porodici kao osloncu, o pritvoru, profesionalnoj etici i slobodi koja, kako je Katarina rekla, počinje onda kada čovek izađe iz zone straha.
Kada sam najavljivala razgovor, rekla sam da postoje trenuci u životu kada čovek mora da odluči da li će ćutati, progovoriti, povući se ili ostati veran onome u šta veruje. Katarina Petrović je upravo takvu odluku donela. Njena priča poslednjih godina izazvala je veliku pažnju javnosti, ali je otvorila i mnogo šira pitanja — o odgovornosti, profesionalnoj etici, ličnoj hrabrosti i tome koliko košta ostati dosledan sebi.
Knjiga koja je nastala iz potrebe da se sačuva trag
Katarina mi je rekla da knjiga „Na putu ka slobodi” nije nastala kao unapred osmišljen javni projekat. Nastala je, pre svega, kao potreba da se zabeleži jedno vreme i događaji koji su obeležili poslednje godine njenog života.
Objasnila je da posao kojim se bavi ne podrazumeva javnu eksponiranost i da nije birala da izađe iz anonimnosti. Ipak, splet okolnosti doveo je do toga da njena priča postane javna.
„Želela sam da za sebe zabeležim te neke momente koji su bili prilično teški”, rekla je Katarina Petrović.
U početku, kako je objasnila, nije ni razmišljala o tome da rukopis bude objavljen. Tek nakon razgovora sa ljudima koji su pročitali tekst, pojavila se ideja da knjiga ode pred čitaoce kao neka vrsta ispovesti.
Pisanje je za nju bilo i suočavanje. Katarina je govorila mirno, ali se iz svake rečenice osećalo koliko je vraćanje na te događaje bilo zahtevno. Rekla je da je u pojedinim trenucima pisanje ličilo na ponovno proživljavanje svega kroz šta je prošla, ali da je znala da taj trag treba da ostane.
Ne samo za ovo vreme, već možda i za neke buduće generacije.
Porodica kao mesto na koje se čovek vraća
Jedna od najvažnijih poruka knjige, kako je Katarina rekla, jeste snaga porodice.
Govorila je o porodici kao o stubu koji čoveka drži onda kada se sve drugo pomeri. O krugu ljudi pred kojima ne morate da se uzdržavate ako vam se plače, sa kojima se najlepše smejete i sa kojima se razumete čak i kada ćutite.
„Knjiga nosi poruku da je porodica najvažnija u životu”, rekla je Katarina.
Kada sam je pitala šta je bilo najteže nakon izlaska iz pritvora, izdvojila je susret sa roditeljima. To, rekla je, ni u knjizi nije mogla potpuno da opiše, jer postoje trenuci koji se ne mogu preneti rečima.
Govorila je i o ljudima koji se u teškim vremenima pokažu onakvima kakvi jesu. Neki ostanu. Neki okrenu glavu. Neki se sklone. Ali upravo takve situacije, koliko god bile bolne, raščiste prostor oko čoveka.
„Ja nisam heroj, ja sam jedna od vas”
Katarinu Petrović danas mnogi vide kao simbol građanske hrabrosti. Ona, međutim, tu ulogu ne prihvata kao nešto što je izdvaja od drugih ljudi.
Podsetila je da je, kada se prvi put obratila građanima u Valjevu, rekla: „Ja nisam heroj, ja sam jedna od vas.”
I danas stoji iza te rečenice.
U našem razgovoru više puta je naglasila da se ne bori za funkciju, politički položaj ili ličnu korist. Rekla je da se bori za istinu, za slobodu i za ljude.
„Ja bih najviše volela, kada dođemo do te slobode, da nastavim da živim svoj život u miru. Slobodno”, rekla je Katarina.
Upravo u toj rečenici, čini mi se, nalazi se suština njenog javnog puta. Ne u potrebi da bude simbol, već u potrebi da ostane dosledna sebi.
Istina koja promeni život
U razgovoru smo se dotakle i trenutka koji je promenio tok njenog života.
Katarina je govorila o tome kako je potvrdila da je istina ono što je narodna poslanica Marinika Tepić iznosila u Narodnoj skupštini u vezi sa slučajem Nikole Petrovića i saobraćajnom nezgodom u kojoj je učestvovao automobil „meklaren”.
Za nju, kako je rekla, to nije bio veliki gest. Bila je to potvrda jedne istine.
„Ja sam mislila da je to sasvim normalno i da se ne treba smatrati nekim velikim gestom”, rekla je Petrović.
Tek kasnije je, kako kaže, shvatila koliko će je ta odluka koštati. Ne samo materijalno, već životno. Posle izlaska iz pritvora advokat joj je rekao da njen život od tog dana više neće biti isti.
Tada mu nije verovala. Danas kaže da se ispostavilo da je bio u pravu.
Profesija, odgovornost i poverenje
Kao major policije, Katarina Petrović je govorila i o odnosu profesionalne dužnosti i lične odgovornosti.
Na pitanje gde je granica između ta dva, odgovorila je da je kod nje nema. Rekla je da ne može privatno da zastupa jedno, a službeno da radi drugo.
„Ja ne mogu privatno da radim jedno, a službeno drugo. Ja nisam takva i nikada tako nisam radila”, navela je Katarina.
Govorile smo i o poverenju građana u policiju i institucije. Petrović je rekla da je to poverenje ozbiljno poljuljano, ne samo kada je reč o MUP-u, već i o institucijama uopšte.
Ipak, naglasila je da želi da veruje u institucije, jer su u njima ljudi. Veruje da u njima i dalje postoji veliki broj onih koji mogu da iznesu ono zbog čega su tu.
Posebno je istakla da policija nije služba vlasti, već građana.
To je rečenica koju bi, čini mi se, trebalo ponavljati mnogo češće.
Sloboda počinje kada čovek prestane da ćuti
Naslov knjige „Na putu ka slobodi” otvorio je i pitanje šta je za Katarinu danas sloboda.
Rekla je da je slobodu osećala čak i u pritvoru. Ne zato što okolnosti nisu bile teške, već zato što je progovorila i oslobodila se stega koje mnoge ljude godinama drže u ćutanju.
Govorila je o rečenicama koje svi često čujemo: ćuti, trpi, ne talasaj, šta tebe briga.
Za Katarinu, sloboda počinje onog trenutka kada čovek odluči da izađe iz te zone komfora. Kada više ne pristaje na ćutanje. Kada razume da lična sloboda nije samo stanje, već odluka.
„Mislim da od tog momenta kreće lična sloboda”, rekla je.
Zato naziv knjige nije samo naslov. To je put. Lični, ali i zajednički.
Jer, kako je Katarina Petrović poručila, možda još nismo stigli do zajedničke slobode kojoj težimo, ali svako od nas može da započne svoj put. I što je više slobodnih ljudi, bliži smo slobodi kao društvo.
Promocija u Kraljevu
Promocija knjige „Na putu ka slobodi” održana je u utorak u 19 časova u Kulturnom centru Evergreen, u Ulici Cara Dušana 4G u Kraljevu, u organizaciji Lokalnog fronta.
Pored Katarine Petrović, o knjizi su govorili profesorka književnosti Vesna Seničić i Predrag Voštinić.
Za mene je ovaj razgovor bio mnogo više od najave jedne promocije. Bio je podsetnik da sloboda ne dolazi odjednom, niti sama od sebe.
Nekada počinje tiho.
Jednom odlukom.
Jednom rečenicom.
Jednim odbijanjem da se ćuti.
