Naslov komada koji govori da „Ovo nije predstava“ ima svoje opravdanje.
Ono što se u njemu prikazuje jeste stanje u Srbiji i borba sa samoproglašenim gospodarima tuđih života.
To stanje na satiričan način dokumentovali su pripadnici Šabačkog pozorišta, sada nastupajući kao neformalna teatarska skupina Šabačko pozorište o koncu.
Šabačko pozorište je doživelo da se u njemu dogode smene, postavljaju podobni, a uklanjaju slobodni, ne služi kulturnoj nameni i prosvećivanju nego partijskom konformiranju, povlači svoj repertoar radi postavljanja tuđeg, da mu se umesto podsticajnog preispitivanja emocija nameće apatija, a pretnjama i otkazima guši kreativni potencijal.
Moglo bi se reći da nikad nije bilo bolje za najgore.
Upravo sve navedene kontroverze jednog mikro-plana, jedne pozorišne kuće, jesu odraz opšte klime u ovoj zemlji.
One se sada glumačkim umećem pobunjenog dela ove ustanove predočavaju javnosti na alternativnim scenama, jer je ona „javna“ privatizovana samovoljom upravljača-postavljenika.
Naime, dobar deo glumaca i radnika Šabačkog pozorišta nije dobrodošao u sopstvenoj kući, niti na njenim daskama ili oko i ispod njih.
Zato sada i jesu jedno putujuće pozorište o čijoj profesionalnoj i ličnoj dramatici publika svedoči na ulici ili kakvom drugom utočištu, a oni žele da budu saslušani i primećeni.
Za sve to dovoljan im je samo jedan dobrovoljni prilog koji bi im omogućio da u sledećem gradu ispričaju svoju priču, jer borba sa nepravdom traje i traži solidarnost, a „pozorište smo mi, pozorište ste vi“, kako kažu glumci „o koncu“.
