Ovaj komad direktno nas sučeljava sa razaranjem ideala socijalne pravde u društvenim uslovima pretvaranja ljudi u sredstva, zdravlja u nebrigu i ucenu, nasilja u porodične odnose, pljačke u poželjnu praksu, podaništva u opstanak, novca u boga, a reči u iznuđenu ćutnju. Ovi elementi društvene nepravde kratak su opis pojedinih scena Pakovićevog „Tucovića“. U njima se ujedno može iščitavati i problematika brutalnog razvoja nejednakosti među ljudima, koja asocira na prisustvo Rusoovih uticaja u delu. Predstava nam, naime, daje uvide u analitiku odnosa moći, počevši od ekonomske nejednakosti, ili susretanja bogatstva i bede, gde „najbogatiji čovek u državi“ cinično napominje svoju besprizornu prvobitnu akumulaciju kapitala, nakon koje sve ide trasiranim tokom. On dalje vodi ka pravnoj nejednakosti, gde zakon štiti privilegije bogatih, kako bismo došli do političke nejednakosti u susretu valdara i ovladanih. Takav razvoj strukturira tiraniju nepravde i nejednakosti, a svoje žrtve ima u masama razvlašćenih, osiromašenih i obespravljenih.
Mučne scene ove tiranije postava Puls teatra iznosi nam kroz fragmente našeg današnjeg života, što će reći da Tucovićev zahtev za socijalnom pravdom nije nikakav anahronizam, nego je borba za nju nužni uslov opstanka čovečnosti, jer bez čovečnosti „čovečanstvo postoji samo kao što postoji kamen“. Ove reči izgovara komunistička revolucionarka i učesnica narodnooslobodilačke borbe Spasenija Cana Babović, koja će dodati i to da je Tucović za nju bio „živi ideal društvene pravde“. I baš zbog toga ljudi se za ideale moraju boriti, jer, u suprotnom, biće „osuđeni jedni drugima da vade oči i glođu kosti, i jedni druge da optužuju za svoju nesrećnu sudbinu, dok se prihodi gomilaju u dvorcima političara, tajkuna i crkvenih siledžija“. O svemu tome u prošlosti govorio je i Tucović, „spuštajući merila objektivne analize u svoje krvavo i pomahnitalo vreme“, kako je o njemu pisao Krleža.
Opomene i prizori izneti u predstavi imaju svoj jasno profilisan vaspitno-obrazovni karakter, pa stoga ni najmanje slučajno ona svog adresata ima u srpskoj omladini. To će reći da ovaj komad nije priča o životu Dimitrija Tucovića, već pokušaj oživljavanja njegovog prisustva u duhovnom životu nadolazećih generacija, kojima se obraćaju svi oni čiji su životi oštećeni društvenom nepravdom. Otuda se u završnici ostavlja prostor i za nadu, i to baš u užasu vremena nepravde, gde Tucović sa scene poručuje: „Uprkos svemu, pojaviće se u Srbiji devojke i mladići koji će želeti da vole, i koji će znati da je prava ljubav samo ljubav onih koji se najpre zaljube u slobodu. I dolazi dan kad će Srbija opet biti u rukama naroda.“ Ova je nada melodijski utkana u himnični otpozdrav, poruku i zahtev publici, koje glumačka postava šalje stihovima Dositeja Obradovića: „Vostani, Serbije! Davno si zaspala, u mraku ležala, sada se probudi!“ Ukoliko to ne bude buđenje pravde, onda je košmar jedina stvarnost u kojoj Srbija ostaje.
