Sa Predragom Voštinićem, odbornikom Lokalnog fronta u Skupštini Kraljeva, razgovarali smo o studentskoj borbi, lokalnim političarima, poslanicima Srpske napredne stranke iz Kraljeva, o tome šta nas čeka u novoj godini, ali i kako Kraljevčani prolaze zbog bunta koji pružaju.
Kako biste u jednoj reči opisali 2025. godinu?
Studenti!
Zaista imponuje poređenje sa nečim tako velikim kao što je studentska pobuna. Ipak, možda je to malo neskromno, jer metoda ulaganja sebe u borbu do koje ti je jako stalo civilizaciji nije nikakva novina. Ona je možda bila zapostavljena u partijskim feudalizmima poslednjih decenija, ali to je oduvek osnovni pokazatelj ljudima da vam je do nečega zajedničkog stalo više nego do sopstvene udobnosti. Ne morate puno ubeđivati nikoga u svoje iskrene namere, ako pokažete spremnost na ulaganje sebe samog u te namere. Ovo što su studenti uradili je i mnogo veće, oni nisu samo ulagali sebe ukazujući na nešto pogrešno u društvu, oni su pokazivali zaboravljeni put zajedništva. Ona epopeja od Novog Pazara do Novog Sada okvasila je barut nacionalizma u zemlji, odavno se nešto tako korisno nije desilo i to u srcu radikalskog arsenala.
Studenti već godinu dana vode bitku. Da li smatrate da su u nečemu pogrešili?
Gadi mi se od arogancije zameranja! Sva ta mudrost koja stane u “trebalo je” i “propušteno je”, “moraju” ili “ne mogu” je tako besmislena u svojoj impotenciji. Studenti prosto nisu ni imali u čemu da pogreše, oni nisu vodili državu, oni vode borbu protiv zla u njoj. Kako je vode – tako kako umeju i kako mogu u ovom toru od države. Na čemu su je zasnovali – na našem vaspitanju i obrazovanju, ako bismo im i zamerili, to je onda naša greška. A i za metode šta da im kažemo, da je neko znao bolje, ali ga niko ne sluša? Možda, ali treba zaslužiti i da vas neko sluša, a oni su to zaslužili. Da se razumemo, sigurno jesu napravili greške, ali oni će ih uočiti i na njima učiti, ne mi.
Da li smo se o njih ogrešili?
U jednoj stvari možda i najdobronamerniji studentski podržavaoci još uvek greše, što ih smatraju nekom “neočekivanom silom” koja je došla da reši naše probleme i ode svojim putem. Ne, ovo je njihova zemlja, ovde su njihovi putevi. Možda oni rade nešto što mi nismo umeli, ali ne rade umesto nas, i rade najviše za sebe i svoju budućnost.
Građani pored studenata sve više poverenja imaju u lokalne političare i pokrete. Zašto smatrate da je tako i da li to znači da će do potpunog preokreta doći iz nekog manjeg mesta, a ne iz Beograda?
Mi jako dugo nismo ni imali lokalne političare. Sve su to bile instalacije beogradskih vlasti i vladajućih stranaka. Nismo imali ljude koji su se ulagali u zajednicu iz koje potiču, nego u partije koje su ih nagrađivale za poslušnost ili saučesništvo. Tek u ovom vulkanu nepravde počeli smo da čujemo krike iz malih sredina. Čulo se nešto autentično lokalno, i neki jezik prilično nepoznat kovencionalnim strankama, a poznat ljudima iz čijeg komšiluka dolazi. Kad otmete gotovo sve medije i posvetite ih propagandi, na društvenim mrežama se čuje taj drugi jezik, a poverenje dolazi iz iskustva. To da li će preokret početi iz nekog malog mesta sad je kasno da uočim, jer se on već desio. Sad stvaramo uslove da se ta društvena promena prenese i preslika, i na odnose političkih moći.
Koliko su se naprednjaci u Kraljevu promenili, tačnije, šta se u naprednjačkim krugovima promenilo, nakon svih suočavanja sa besom i nezadovoljstvom građana?
Da su mogli da se promene, oni ne bi bili naprednjaci, taj status sam po sebi znači nesposoban. Za bilo šta, a posebno za promenu. Oni su se učlanili baš zbog tog svog svojstva. Stavljaju to jedno sramotno ime na svaku listu, rade šta im se kaže, slušaju naređenja, tapšu kad im se kaže, glasaju za ono za šta im je rečeno, idu na otvaranja i zatvaranja, a zauzvrat dobijaju ostatke sa trpeze gospodara.
