Kada danas posmatramo antičke statue u muzejima širom sveta, od Partenona do Luvra, primetićemo da im često nedostaje isti deo lica – nos. Na prvi pogled deluje kao slučajnost ili posledica vekova erozije, ali istorija pokazuje da su razlozi mnogo dublji i da nosevi nisu otpali sami od sebe.
Jedan od glavnih uzroka je simbolika. U mnogim starim civilizacijama verovalo se da je slika osobe produžetak njenog postojanja – da statua ili portret nose deo duše onoga koga prikazuju. Zbog toga je uništavanje statue značilo i napad na čast, ugled, pa čak i na sam život te osobe. U starom Rimu rušenje nosa statue bio je oblik „posthumnog kažnjavanja“, kojim su protivnicima oduzimali i simbolično dostojanstvo. Takva praksa pratila je i stvarne kazne – u Vizantiji i ranijim periodima, odsecanje nosa bilo je način da se počinilac trajno obeleži i ponizi.
Drugi, jednako fascinantan razlog, dolazi iz sveta vere i sujeverja. U drevnom Egiptu smatralo se da statue nisu samo umetnički prikazi, već i kanali kroz koje božanska ili ljudska duša može delovati. Sveštenici su u posebnim ritualima „otvarali usta“ i „oživljavali“ kipove bogova, verujući da tako stvarno uspostavljaju kontakt sa božanstvom. Ali, ako bi se neka statua smatrala opasnom, zlom ili „živom“ na pogrešan način, njeno uništenje bilo je način da se duh „onesposobi“. Nos, kroz koji prolazi dah života, bio je ključni deo: ako statua ne može da diše, njen duh više ne može da deluje.
Zato su mnoge egipatske statue bogova i faraona namerno ostajale bez nosa – kao simboličan čin „ubijanja“ njihove moći. Arheolozi su pronašli brojne tragove oruđa koji potvrđuju da su oštećenja bila planska, a ne slučajna.
Vekovima kasnije, u 19. veku, evropski muzeji imali su drugačiji pristup: tada su se statue „dorađivale“ da izgledaju savršeno. Dodavali su im nove noseve od gipsa i mermera, jer se smatralo da je vrednost skulpture veća ako je potpuna. Danski muzej Glyptotek u Kopenhagenu danas čuva čitav kabinet sa više od sto ovakvih rezervnih „plastičnih operacija“ – svedočanstvo jedne epohe u kojoj se umetnost popravljala po meri tadašnjeg ukusa.
Tek u 20. veku arheolozi i kustosi odlučili su da se vrate autentičnosti. Statua se više nije popravljala – svaka pukotina, svako oštećenje postalo je deo njenog istorijskog identiteta. Danas se smatra da baš te rane pričaju priču o vremenu, ljudima i verovanjima koji su ostavili svoj trag na kamenu.
Iako nemaju noseve, ove statue nisu izgubile lice istorije – naprotiv, baš zahvaljujući tim ožiljcima, deluju življe nego ikad.
