U prethodnoj godini došli smo na veoma opasan teren za svako društvo: s jedne strane to je potpuno arbitrarna primena prava, a sa druge potpuna nekažnjivost za povrede ljudskih prava, istakao je Dušan Pokuševski, programski direktor Beogradskog centra za ljudska prava (BCLJP) na predstavljanju godišnjeg izveštaja ove organizacije o stanju ljudskih prava u Srbiji. „To su dva najopasnija trenda koja smo uočili prošle godine i direktna su posledica svega na šta smo upozoravali prethodnih godina.“ Izveštaj je predstavljen 31. marta u Prostoru Miljenko Dereta u Beogradu.
Pokuševski je kao prelomni trenutak izdvojio najveći protest u modernoj istoriji Srbije održan 15. marta, kada se u Beogradu okupilo više od 300.000 ljudi. Do tada su protesti studenata i građana bili obeleženi odsustvom dužne zaštite prava na slobodno okupljanje, pa su građani bivali izloženi sporadičnom nasilju pristalica vlasti. „Od 15. marta počinje potpuno drugačiji pristup države prema građanima koji su se okupljali“, istakao je Pokuševski. Posebno su teški bili letnji meseci: samo u prvih sedam dana posle skupa od 28. juna, BCLJP je podneo 14 krivičnih prijava protiv policajaca i pripadnika BIA-e. „Praktično smo živeli u ambijentu vanrednog stanja i potpune nekažnjivosti za povrede ljudskih prava.“ Na udaru su posebno bili novinari i branitelji ljudskih prava, dok su zabeležene i „neverovatne razmere“ digitalnog nadzora. Beogradski centar za ljudska prava je do sada podneo krivične prijave u sedam otkrivenih slučajeva instaliranja špijunskog softvera na telefone poljoprivrednika, studenata i građana – svih onih delova društva koji su osetili potrebu da na neki način iskažu svoje nezadovoljstvo situacijom u zemlji.
Pravni eksperti Vladica Ilić i Sanja Radivojević naveli su niz primera i statističkih podataka koji govore o „potpunoj normalizaciji neosnovane upotrebe sile prema građanima“. Među društveno traumatičnim događajima zabeleženi su zaletanje policijske marice na građane u Beogradu, odbijanje policije da zaštiti demonstrante u Vrbasu dok su ih napadale pristalice vladajuće stranke, kao i nezapamćena upotreba suzavca u Novom Sadu 5. septembra u količinama od koje su „povraćali i policajci koji su nosili gas maske“.
Ilić je upozorio na obrazac institucionalne zaštite policajaca i ukazao na primer policajca protiv kojeg je podneta prijava za nasilje nad studentkinjom Nikolinom Sinđelić. Umesto da bude suspendovan, „taj čovek je napredovao i danas je načelnik uprave kriminalističke policije“.
Simbol zabrinjavajuće diskriminacije i selektivne primene zakona danas je svakako „Ćacilend“, kamp pristalica vlasti u centru grada u koji ne zalazi ni policija ni tužilaštvo, i koji se toleriše čak i pošto je u ranjena jedna osoba pucnjem iz vatrenog oružja.
Sanja Radivojević je istakla da je prema zvaničnim podacima za samo dva meseca, od juna do septembra prošle godine, procesuirano 1.636 lica, od čega 1.372 u prekršajnom i 264 u krivičnom postupku. Najmanje desetak studenata i aktivista optuženo je za „rušenje ustavnog poretka“. Radivojević je opisala i obrazac zloupotrebe pritvora: sudovi su ga lako određivali i produžavali, a žalbe su odbijane po identičnom obrascu, što advokati odbrane tumače kao „sredstvo kažnjavanja pre donošenja pravosnažne sudske odluke“. Kao najdrastičniji primer navela je slučaj novosadskog studenta Bogdana Jovičića, koji je o smrti bliskog člana porodice obavešten tek sa zakašnjenjem od nekoliko dana, dok je bio u pritvoru. Jovičić je stupio u štrajk glađu. Kontrast je bio uočljiv: krivične prijave koje su procesuirani građani podnosili protiv policajaca praktično se nisu ni razmatrale, dok su postupci protiv demonstranata tekli ubrzano.
Uprkos mračnoj slici sažetoj u poslednjem izveštaju o stanju ljudskih prava u Srbiji, Dušan Pokuševski je istakao jednu promenu nabolje: „Građani nikada nisu bili ujedinjeniji u želji da zaštite svoja prava i nikada nisu bili spremniji da stanu ispred onih koji njihova prava krše.“
