U ekstremno desničarskim krugovima srpskog društva često se može naići na beslovesno i nikako pritajeno divljenje uspostavljanju „reda, rada i discipline“ tokom Hitlerovog vladanja Nemačkom, kao njegovog „pozitivnog“ odgovora na duboku krizu u kojoj se pre toga nemačko društvo nalazilo. I, uistinu, takav diskurs radikalne desnice nije novina, ali njegovoj zaslepljenosti i bezumnom priklanjanju kultu vođe uvek izmiču sledeće činjenice:
- Nije tu postojao red, nego apsolutna tortura, sprovođena uterivanjem straha i lišavanjem života;
- Nije tu postojao rad, već ogoljeno izrabljivanje, stavljeno u funkciju pretvaranja sveta u bestijalni morbidarijum za račun izrabljivača;
- Nije tu postojala disciplina, nego paranoidna kontrola i nadzor nad svakim životom, koji je žrtvovan dominaciji „više rase“, unutar koje se njen pripadnik, kao unutar čopora, oseća „sigurno“, ali zato obezličeno.
U tom pogledu, socijalnopsihološki posmatrano, zagovornici „pozitivnih“ odlika nacifašizma iz našeg okruženja nemaju potrebu za uređenim društvom, nego za hipertrofiranjem već prisutne autoritarne političke kulture. Ona je okarakterisana tiranijom nad slabima i nemoćnima i podaništvom spram jakih i moćnih, što ukazuje na sadomazohističke fenomene unutar ovog društva. Pri tome, poklonik ovog socijalnopsihološkog modela neretko tvrdi da postojeće političke odnose ne prihvata, ali samo zato što mu se ne čine dovoljno autoritarnim, pa bi da ih „uredi“ dodatnim „radom“ na njima samima i tako „disciplinuje“. Dakle, ni vođa mu ne pravi smetnju zato što je fašista, nego zato što nije dovoljno fašista. Takav poklonik vođi je zapravo najpotrebniji, jer ga je sam proizveo kao svoju „lošiju“ verziju, predstavljajući sebe tako kao „prihvatljivog“ fašistu koji je „garant“ mira i stabilnosti. Prepoznavanje ove perfidne podvale i njeno odbijanje jedan je od uslova za prevazilaženje nametnutog nemira i nestabilnosti, kojima se produkuje strah, a masa pokušava držati u pokornosti.
