Danas se navršava godinu dana od incidenta u Ruzveltovoj ulici u Beogradu, kada je tokom studentske blokade automobilom udarena studentkinja iz Kraljeva Sonja Ponjavić. Tim povodom, Sonja je govorila za Radio Sloboda o posledicama koje je taj događaj ostavio na njen život, o periodu oporavka, strahu, ali i o tome zašto, uprkos svemu, nije odustala od borbe za društvene promene.
Kako je taj događaj uticao na tvoj život – fizički ali i psihički?
– Fizički imala sam povrede glave zbog kojih sam bila na intenzivnoj nezi i oporavku u bolnici. Sada je, hvala Bogu, sve dobro sa tim.
– Psihički se i dalje borim sa tom traumom, veoma je teško otarasiti se straha nakon situacije opasne po život.
Šta ti je u periodu oporavka bilo najteže?
– Po izlasku iz bolnice su mi dani u celosti prolazili teško zbog strašnih glavobolja, ali mi je možda i najteže bilo to što je nasilje na ulici nastavilo da se dešavaja i nakon što sam ja to proživela. Ubrzo je još jedna devojka udarena automobilom na protestu i takođe imala ozbiljne povrede, a zatim je napadnuta i grupa studenata i tada je teško povređena još jedna devojka.
Nakon svega, da li imaš osećaj da je društvo reagovalo onako kako je trebalo?
– Nakon toga desili su se protesti podrške i u Beogradu i u mom Kraljevu, što naravno smatram adekvatnom reakcijom jer na bilo kakvo nasilje ne treba ćutati i treba iskazati neodobravanje istog.
– Žao mi je samo što kao narod imamo tendenciju da zaboravljamo veoma brzo takve stvari, što je u jednu ruku očekivano s obzirom na veliki broj njih, ali s druge strane treba da se trudimo da o tim stvarima pričamo i podsećamo se, jer je bilo kom nasilniku upravo želja da se zaboravi i da on prođe nekažnjeno.
Kako vidiš položaj mladih ljudi koji žele da se bore za promene?
– Njihov položaj je težak usled pretnji, pritisaka i nasilja, ali u isto vreme biti student u ovom trenutku, ali i građanin koji se studentima pridružio, znači biti veoma hrabar, nesebičan, požrtvovan i to je prosto jedan veliki deo stanovništva koji se mogu nazvati herojima.
Da li te je ovaj događaj uplašio ili dodatno učvrstio u tvojim stavovima?
– I jedno i drugo. Strah postoji, ali još jača je svest da ćutanje nikad nije donelo promenu. Baš to što mi se desilo me je još jače ubedilo da nam je nesumnjivo potrebno da nastavimo borbu za sigurniju i pravedniju državu.
Šta bi poručila mladima koji se plaše da izađu i iskažu svoje mišljenje?
– Strah je u ovakvim okolnostima razumljiv, ali ukoliko ne napravimo promenu svi ćemo nastaviti da živimo u strahu, jer smo već svedoci i toga da su javni objekti nebezbedni i opasni po život, da policija ne radi u interesu građana, da u državi vlada velika korupcija, a zakon se primenjuje selektivno ili se zloupotrebljava u korist vlasti. Takođe, učestvovanje u borbi ne podrazumeva samo odlaske na proteste, iako je to veoma važno kao način za vršenje pritiska i iskazivanje nezadovoljstva trenutnim stanjem. Svako može da se uključi, na primer organizovanje aktivnosti po gradovima ili fakultetima, informisanje građana putem društvenih mreža, odlaske na plenume, kao i učestvovanje u narednim izborima kako bi oni prošli sa što manje nepravilnosti.
Šta bi volela da ljudi zapamte kada se pomene tvoje ime – a da nije samo taj događaj?
– S obzirom na činjenicu da ja naravno nisam htela da me auto udari, nego mi se to desilo sticajem okolnosti i to je mogao biti bilo ko, to nije nešto po čemu bih volela da ostanem upamćena. Međutim, ono čime mogu da se pohvalim jeste to što sam, uprkos strahu, nakon tog događaja ponovo izašla na ulicu i ostala pri svojim stavovima i mišljenjima i nastavila borbu za pravednu državu.
