Bez oproštajnog pisma, bez objašnjenja i bez plana za povratak, Kristofer Tomas Najt je 1986. godine napustio svoj dotadašnji život i ušao u šume američke savezne države Mejn. Narednih 27 godina proveo je potpuno sam, daleko od civilizacije, postavši jedan od najneobičnijih pustinjaka modernog doba.
Odlazak bez razloga koji bi drugi razumeli
Najt je rođen 1965. godine u Mejnu i odrastao je u brojnoj porodici. Bio je tih, povučen i inteligentan mladić koji je završio tehničku školu i radio kao instalater alarmnih sistema. Za razliku od mnogih ljudi koji se odluče na radikalne životne promene nakon velikih trauma ili ličnih tragedija, kod njega nije postojao jasan okidač.
Sa svega 20 godina seo je u automobil i odvezao se od kuće. Nije rekao porodici gde ide. Nije ostavio poruku. Nije pokušao da objasni svoju odluku. Godinama kasnije priznao je da ni sam nije imao konkretan plan. Jednostavno je osećao snažnu potrebu da bude sam.
Život skriven među drvećem
Nakon što je stigao u područje oko jezera North Pond u centralnom Mejnu, pronašao je mesto duboko u šumi gde je podigao improvizovano sklonište. Kamp je bio sakriven između velikih stena i gustog rastinja, toliko dobro maskiran da ga niko nije pronašao skoro tri decenije.
Ono što njegovu priču čini još neverovatnijom jeste činjenica da nije živeo u divljini na način na koji to prikazuju filmovi. Nije lovio jelene, nije pecao ribu niti je uspešno živeo od plodova prirode.
Umesto toga, preživljavao je zahvaljujući krađama.
Tokom godina provaljivao je u sezonske vikendice, kampove i napuštene objekte u okolini. Uglavnom je uzimao ono što mu je bilo neophodno: hranu, baterije, odeću, plinske boce, knjige, radio-aparate i druge osnovne potrepštine. Procenjuje se da je za vreme svog boravka u šumi izvršio više od hiljadu provala.
Kako je preživeo surove zime?
Mejn je poznat po dugim i veoma hladnim zimama. Temperature često padaju daleko ispod nule, a sneg može da se zadrži mesecima. Najt je, međutim, uspevao da preživi bez jedne stvari koju većina ljudi smatra neophodnom – vatre. Nikada nije palio vatru jer je znao da bi dim mogao da otkrije njegov položaj. Umesto toga oslanjao se na kvalitetne vreće za spavanje i pažljivo izolovano sklonište napravljeno od ukradenih materijala.
Kasnije je otkrio da je tokom najhladnijih noći imao neobičnu rutinu. Budio bi se usred noći, često oko dva ili tri sata ujutru, i satima hodao kako bi održao telesnu temperaturu i izbegao smrzavanje. Mnogi smatraju da je upravo preživljavanje gotovo tri decenije u takvim uslovima njegov najveći podvig.
Gotovo bez ljudskog kontakta
Možda najfascinantniji deo njegove priče nije način na koji je preživljavao, već činjenica da je uspeo da izbegne ljude skoro 27 godina. Prema njegovim sopstvenim rečima, tokom tog perioda nije vodio nijedan pravi razgovor. Jedini poznati kontakt dogodio se kada je slučajno naišao na jednog planinara i razmenio kratko pozdravljanje.
Nije imao telefon. Nije koristio internet. Nije slao pisma. Nije posećivao gradove. Nije održavao kontakte sa porodicom ili prijateljima. Vesti o svetu pratio je preko radio-prijemnika koje je krao iz vikendica, dok su mu knjige i časopisi predstavljali glavni izvor zabave.
U eri globalne povezanosti, njegova izolacija postala je jedan od najekstremnijih zabeleženih primera dobrovoljne samoće. Legenda koja je godinama zbunjivala stanovnike. Stanovnici područja oko North Ponda godinama su prijavljivali neobične krađe. Nestajale su baterije, konzerve hrane, odeća i sitni predmeti. Vrednije stvari uglavnom nisu dirane. Pošto policija nije uspevala da pronađe počinioca, među lokalnim stanovništvom počela je da kruži priča o misterioznom pustinjaku koji živi u šumi.
Mnogi su smatrali da je reč o legendi. Ispostaviće se da je legenda bila stvarna.
Pad nakon 27 godina
Nakon brojnih neuspešnih pokušaja da pronađu lopova, istražitelji su odlučili da postave senzore pokreta i opremu za nadzor na mestima gde su se krađe najčešće događale. Dana 4. aprila 2013. godine lovočuvar Teri Hjuz konačno je uhvatio čoveka koji je skoro tri decenije uspešno izbegavao policiju. Kada su ga priveli, ispostavilo se da je upravo on tajanstveni „North Pond Hermit“ o kojem su kružile priče godinama. Vest o njegovom hapšenju ubrzo je obišla svet.
Kazna i povratak u društvo
Nakon hapšenja Najt je priznao stotine krađa i provala. Osuđen je na sedam meseci zatvora, nakon čega je morao da prođe psihološko savetovanje i program prilagođavanja životu u društvu. Njegov povratak među ljude pokazao se gotovo jednako teškim kao i život u šumi. Posle skoro tri decenije izolacije, svakodnevne društvene interakcije predstavljale su mu veliki izazov.
Misterija koja i dalje intrigira stručnjake
Psiholozi, sociolozi i novinari godinama pokušavaju da objasne šta je navelo jednog čoveka da se dobrovoljno odrekne gotovo svega što moderni svet nudi. Pominjane su različite teorije – od ekstremne introvertnosti i socijalne anksioznosti do mogućih šizoidnih osobina ličnosti. Ipak, nijedna zvanična dijagnoza nikada nije potvrđena. Sam Najt davao je jednostavnije objašnjenje. Govorio je da nije mrzeo ljude. Nije bežao od sveta zbog besa ili straha. Jednostavno je voleo samoću više nego većina drugih ljudi.
Čovek koji je dokazao da je moguće nestati
Priča Kristofera Tomasa Najta ostaje jedinstvena u modernoj istoriji. Dok su mnogi pustinjaci kroz vekove tražili religijsko prosvetljenje, slavu ili želeli da ostave trag o svom životu, Najt nije želeo ništa od toga. Nije pisao dnevnike. Nije ostavljao poruke. Nije pokušavao da postane simbol ili legenda. Samo je želeo da bude sam.
I upravo zbog toga, gotovo četiri decenije nakon što je nestao u šumama Mejna, njegova priča nastavlja da fascinira ljude širom sveta kao jedan od najneobičnijih eksperimenata ljudske izolacije ikada zabeleženih.
