VHS kaseta je napunila pola veka!
A oni koji pamte, znaju da je biranje VHS kasete u video-klubu bio poseban dogadjaj! Udjes u video klub, gledas omote, citas pozadi o cemu je film, premisljas se pa konacno izaberes.
I onda kuci, kokice, pa u video-rekorder. A ako se kaseta zamota? Ma, kakav problem! Premotas, sacekas i nastavis. Nema nerviranja! Nigde se ne zuri.
I bas ovih dana, gde god da pogledamo na drustvenim mrezama – svuda su osamdesete. Frizure, sminka, garderoba, muzika, enterijeri, fotografije..svi se vraćaju tom starom look-u.
Ali zasto su osamdesete odjednom toliko viralne?
Mozda zato sto se ljudi ne vracaju samo modi. Vracaju se osecaju.
Jer tada smo imali daleko manje izbora, ali nekako vise vremena.
Birala se jedna VHS kaseta. Cekalo se da se film razvije, da se fotografije urade. I onda, kada ih dobijes, cak i ona najgora, mutna, kriva fotografija cuva se godinama, postaje najdragocenija uspomena.
Danas mozemo da napravimo sto fotografija za minut i da svakoj pronađemo neku manu. Tezi se nekom nerealnom perfekcionizmu. Kao da ce citav svet samo gledati u nas i ocenjivati nas! A i hoce.. od toga kako izgledamo, sta jedemo, gde se krecemo – sve se kaci na mreze. Sve je dostupno, svaki korak, svaki potez, svaki izbor, svakog pojedinca. I sve je slicno. I svi su slicni. Tezi se kopiranju, „copy – paste“ je postao najbolji opis danasnjice.
A ’80-ih, tada je sve imalo svoj mali ritual. Odlazak u video-klub, kupovina ploce, audio kasete, casopisa i onog postera koji će završiti na zidu… druzenje, razgovor, diskoteke u kojima su bas svi igrali, ne mareci ko ih posmatra. Nije bilo potrebno da se sve snimi, objavi, lajkuje i sacuva u telefonu da bi se znalo da smo se lepo proveli. Stvarale su se uspomene kojih se rado setimo. Koliko smo samo bili slobodni..
A onda – boje.
Osamdesete su bile sarene do bola!
Kabaste natapirane frizure, jarke boje, upadljiva sminka, garderoba, namestaj, automobili.. Sve je imalo neku svoju boju i neku svoju pricu.
Nije se toliko tezilo tome da sve bude isto, svedeno, minimalisticki, sivo, belo, bez duse.
Naprotiv, poenta je bila razlikovati se. Biti svoj. Originalan. Poseban.
I mozda bas zato danas toliko volimo da se vratimo u osamdesete.
Ne zato sto je tada sve bilo bolje. Nije.
Ali zivot je, nekako, imao vise cekanja, vise druzenja, vise spontanosti, smeha, i manje tog osecaja da sve mora odmah, sada i na klik.
Mozda nam zato nedostaju te nase „sjajne osamdesete“.
Ne audio kaseta.
Ne frizura do plafona.
Ne ni kaseta koja se zamota u videorekorderu.
Nego osecaj da smo imali vremena da uzivamo u stvarima koje smo cekali.
A sada vas pitamo, da li i vama nedostaju sarene osamdesete?
Sta biste iz tog vremena vratili danas?
Muziku, modu, video-klubove, diskoteke.. ili samo onaj osecaj da se nigde ne zuri?
Koje je vaše mišljenje o ovoj temi?
Još niko se nije javio. Budite prvi.
