Dok jedni studenti studiraju gotovo bez ikakvih troškova, drugi se godinama zadužuju da bi završili fakultet. Razlike u svetu su toliko velike da deluju neverovatno – od sistema gde država sve plaća, do onih gde školarine dostižu desetine hiljada dolara godišnje.
Pristup visokom obrazovanju jedan je od ključnih faktora društvene mobilnosti, ali se sistemi finansiranja studija širom sveta značajno razlikuju. Dok pojedine zemlje gotovo u potpunosti uklanjaju finansijske barijere, druge i dalje u velikoj meri oslanjaju pristup na ekonomski status studenata.
Visoko obrazovanje u svetu: Srbija, Mongolija, SAD i Evropa – ko ima najlakši pristup studiranju?
Mongolija: obrazovanje kao instrument socijalne jednakosti
U Mongoliji se visoko obrazovanje sve više posmatra kao alat smanjenja društvenih razlika. Studenti iz porodica sa niskim primanjima često imaju pravo na potpuno ili skoro potpuno besplatno školovanje. Dodatne stipendije pokrivaju školarine, a u nekim slučajevima i troškove života, što omogućava veći stepen jednakosti u pristupu univerzitetima.
Srbija: kombinovani sistem budžeta i samofinansiranja
U Srbiji visoko obrazovanje funkcioniše kroz kombinovani model. Deo studenata studira na budžetu (država plaća školarinu), deo studenata je samofinansirajući i plaća školarine, a postoje stipendije i krediti, ali ograničenog obima.
Iako sistem omogućava pristup fakultetima, on i dalje zavisi od uspeha na rang-listama, što indirektno može favorizovati studente iz boljih obrazovnih i socio-ekonomskih sredina.
Nemačka: gotovo besplatno visoko obrazovanje
Nemačka je primer sistema gde su finansijske barijere minimalne. Većina javnih univerziteta nema školarine, studenti plaćaju samo administrativne troškove. BAföG sistem omogućava državnu finansijsku podršku studentima sa niskim primanjima. Ovaj model omogućava visok nivo socijalne jednakosti u pristupu obrazovanju.
SAD: visoki troškovi i izražene razlike
U Sjedinjenim Američkim Državama visoko obrazovanje je jedno od najskupljih u razvijenom svetu. Školarine mogu dostići desetine hiljada dolara godišnje. Stipendije postoje, ali ne pokrivaju uvek sve troškove. Velika razlika postoji između elitnih privatnih i državnih univerziteta. Zbog toga je pristup kvalitetnom obrazovanju snažno povezan sa ekonomskim statusom porodice.
Finska: nordijski model jednakih šansi
Finska predstavlja jedan od najinkluzivnijih modela obrazovanja. Visoko obrazovanje je uglavnom besplatno, država subvencioniše smeštaj i životne troškove. Fokus je na jednakim šansama, bez obzira na poreklo. Ovaj sistem omogućava veoma visok nivo socijalne mobilnosti.
Globalno posmatrano, postoje dva dominantna pristupa: sistem jednakih sansi (Finska, Nemačka, delimično Mongolija) gde je cilj obrazovanje dostupno svima bez obzira na finansije, i sistem novca i selekcije (Srbija, SAD u većoj meri) gde je cilj selekcija kroz uspeh ili finansijsku sposobnost.
Razlike između ovih sistema pokazuju da visoko obrazovanje nije samo ekonomsko, već i duboko društveno i političko pitanje. Način na koji država uređuje univerzitete direktno utiče na društvenu jednakost i mogućnosti mladih ljudi.
Iako se često priča da svako ima iste šanse u obrazovanju, realnost pokazuje drugačije. U nekim zemljama fakultet je osnovno pravo. U drugim drzavama je ozbiljan finansijski izazov koji menja život porodice.
Istina koja boli – gde si rođen može da odluči da li ćeš studirati ili ne.
Negde je fakultet je osnovno pravo.
Na drugoj strani je ozbiljan finansijski izazov koji menja život porodice.
